IVANKA MILENKOVIĆ, VLASNICA FIRME „EKO FUNGI d.o.o.“ 

 
Snaga je u privatnom sektoru
 
Najveći problem razvoju preduzetništva predstavlja naš mentalitet, kao da smo pogrešno čipovani * Male privatne firme su u neravnopravnom položaju, borimo se kako znamo i umemo * Veliku satisfakciju predstavlja to  što smo prepoznati  i što se ceni ono što mi u našoj kompaniji radimo
 
Firma „EKO FUNGI  d.o.o.“ iz Padinske Skele  se uspešno bavi  modernizacijom  i  inoviranjem tehnološkog procesa i edukacijom zainteresovanih u oblasti proizvodnje pečurki. Ovo privatno preduzeće nastalo je kao plod vizije gospođe Ivanke Milenković, biologa, sa kojom smo imali zadovoljstvo da vodimo edukativan i sadržajan razgovor o evoluciji male kompanije, svetskim iskustvima u primeni novih tehnologija, ali i aktuelnom trenutku privatnog preduzetništva u Srbiji, koji nije nimalo ružičast. Ako bi postojala Nobelova nagrada za snalaženje, improvizaciju pomoću koje vredni enzuzijasti opstaju pošteno doprinoseći svojoj zajednici, onda bi je sigurno dobili preduzetnici iz naše zemlje, u kojoj  nikako da se shvati da samo privatni sektor može da nas sve izvuče iz krize. I da mu valja posvetiti punu pažnju, te poboljšati uslove u kojima posluju mala privatna preduzeća...
 
* Kako je nastala kompanija „EKO FUNGI“?
 
- „EKO FUNGI d.o.o.“ formiran  je kao razvojna jedinica u okviru naše proizvodnje koja je nastala 2003. godine. Te godine sam se ja sa svojom prijateljicom  usudila da iznajmim plac i tu započnem proizvodnju šampinjona. Sama ideja o proizvodnji šampinjona nije bila jedina svrha, nije nam bilo važno da samo investiramo i da prozvodimo. Svrha tog projekta je, pre svega, bila uspostavljanje neke vrste edukacionog centra, bolje reći mesta gde bi se savremeno znanje prenosilo proizvođačima. Nešto što postoji na Zapadu, radi se transfer znanja sa univerziteta do proizvođača, i to je ono što zovemo „Extension service“ u zemljama koje vode računa o tome i gde se misli da svako znanje stvoreno na univerzitetu odnosno u nekim institucijama nauke treba da bude preneto do krajnjeg korisnika jer to je jedina svrha tog znanja – ističe gospođa Milenković i nastavlja:
 
-Mi smo, poučeni iskustvom koje sam ja imala ranije iz inostranstva, napravili tu proizvodnju sa ciljem da ona postane to mesto prenosa znanja univerziteta i institucija do kranjeg proizvođača, u nameri da tu našu branšu podržimo, pomognemo. Međutim, na žalost, ta zamisao nije nam se baš mnogo ostvarila, iz mnogo razloga. Prvo, zbog toga što je naše školstvo takvo da nema dovoljno osećaja za aplikativna znanja i aplikaciju naučnih istraživanja. Drugo, zato jer ni poljoprivredni proizvođači nisu baš voljni da nešto uče. Treće, ceo sistem je takav da se u obrazovanju i poljoprivredi ne obraća dovoljno pažnje na te nekakve alternativne vidove, i jednostavno nismo uspeli da tokom prvih 10 godina našeg postojanja realizujemo u punoj meri tu našu zamisao, naročito ne kada su  domaći farmeri u pitanju, odnosno ljudi odavde, iz Srbije. Moram da vam kažem da smo mi imali interesovanja za takve aktivnosti iz inostranstva, da su nam dolazili ovde proizvođači iz drugih zemalja, iz regiona, zaista iz najrazličitijih delova Evrope, a bogami i Afrike. Tako da smo se mi nekako koprcali u toj nameri da ne budemo samo jednostavni proizvođači, čak naprotiv. Međutim, ono što jeste interesantno i važno za celu ovu našu priču, jeste to što smo mi u međuvremenu tu proizvodnju udružili sa drugim proizvođačima i napravili zadrugu, u kojoj sam ja jedan od osnivača. 
 
* Kompanija je napredovala, Vaša ideja dobila afirmaciju ?

-Za realizaciju ideja i da bi se neke stvari dogodile, jednostavno mora trenutak da sazri. Tako smo 2012. godine  prepoznali da je takav momenat stigao,  da je vreme  konačne realizacije  te prvobitne ideje tu. Tako je formirano preduzeće „EKO FUNGI d.o.o.“ koje  se bavi inovacijama, transferom tehnologija, onim što mene interesuje. Ne mislim da se nešto promenilo u atmosferi ovde u Srbiji, već je taj trenutak sazreo zahvaljujući jednom, ako smem tako neskromno da kažem, svetskom trendu koji je nastao a naziva se „Plava ekonomija“. Rodonačelnik tog pravca je moj dugogodišnji saradnik, prijatelj i kolega, gospodin Ginter Paul koji je promovisao ideju da ekonomski razvoj treba da bude baziran na dostupnim repromaterijalima, baziran na lokalnom tržištu i različitosti. To je neka kontrateža globalizaciji, recimo tako, ali sve u svemu on je sažeo i knjigu objavio 2010. godine koja se zove „Plava ekonomija“ gde je naveo više od 100, a opisao petnaestak realnih primera koji podržavaju tu njegovu ideju da razvoj ekonomije mora da se bazira na tačkastom modelu razvoja malih preduzeća. U toj knjizi je opisao i naš slučaj, moj slučaj, kao jedan od pozitivnih i uspešnih primera, ne samo zbog naše uspešne proizvodnje gajenja jestivih gljiva, nego uopšte kao slučaj opstanka malog preduzeća u svim turbulentim vremenima, jer mi smo stvarno onako prilično egzemplarni. 
 
Elem, zahvaljujući toj „Plavoj ekonomiji“, mi smo  dobili vetar  u leđa, spletom okolnosti dobili smo  time i  moralnu podršku i pre dve godine, kako sam već opisala, nastala je firma „EKO FUNGI d.o.o.“  Ona je moseto sakupljanja informacija, razvoja, saradnje sa univerzitetom, fondovima, inoviranja i realizacije novih ideja...Naša dnevna proizvodnja se odvija i dalje u Zadruzi u kojoj je g. Dušan Mirković direktor, on je  zadužen i za plasman, a ja odgovaram za kvalitet, tehonologiju. To je bila nekakva prirodna podela. Šta mi sada, u stvari, radimo? Mi se, kroz tu našu razvojnu jedinicu trudimo da radimo inovacije, promocije, razvoj...U svakom slučaju, imamo dovoljan kapacitet proizvodnje koja može već sada već da istrpi taj razvoj. 
 
Eko Fungi
  Ivanka Milenković (Foto: "Net Magazin")
 
* Članica ste „Udruženja poslovnih žena“, uspešan preduzetnik... Kako biste ocenili uslove u kojima deluje žensko preduzetništvo danas u Srbiji? 
 
-Ja se bavim privatnim biznisom od 1995. godine. Pripadala sam onom „Agroekonomiku“ koji je bio poznat po programu „Moć prirode“ i nas su podelili već tada na male privatne firme, a da nas pri tom niko ništa nije ni pitao. Tako da, ja mislim a i moj primer to dokazuje, da nas život  dovodi u razne  situacije i natera da jednostavno krenete. Ja nisam od onih koji dele posao niti preduzetništvo prema polu. Cenim to što moje kolegenice u „Udruženju poslovnih žena“ rade mada mislim da  naš problem nije vezan za pol preduzetnika. Naši problemi su jako duboki i ovde nije nimalo lako raditi bilo kakav privatni posao! Kada je reč o privatnom preduzetništvu, svi mi koji se bavimo njime, žene ili muškarci, delimo iste probleme. 
 
Takodje ja  smatram da neke moje koleginice, preduzetnice, čine grešku kada forsiraju izraz „žensko preduzetništvo“, jer ako postoji žensko preduzetništvo, onda bi po logici trebalo da imamo i muško, a to još nisam čula da je neko pominjao. Insistiranjem na „ženskom“, same sebe činimo različitim a to nije cilj. Naprotiv, potrebno je da budemo jednake! 
 
Ja lično mislim inače da smo mi često superiornije u odnosu na naše kolege. Mi žene smo mnogo upornije, mnogo manje sujetne u smislu da smo spremnije da molimo, preduzimljivije smo. Stoga sopstvenim svrstavanjem u „žensku preduzetničku grupu“ već ionako osetljive kolege otvoreno prozivamo da zauzimaju gard i brane se od nas! To nam ne treba jer nam je svima toliko teško da nam je to samo još dodatni problem, rekla bih, nepotreban. 
 
Bio je skoro jedan odličan post na „Fejsbuku“ koji je objavila moja koleginica Ivana Gađanski koja je veoma uspešna mlada naučnica, doktor nauka i jedna divna pozitivna devojka. Citirala je rektora Harvarda koji je inače žena, na žalost sam ime zaboravila, ali je suština sledeća: „ a sam ta i ta, ja nisam žena rektor Harvarda, ja sam – rektor Harvarda“. 
 
Što se tiče preduzetništva u Srbiji, mogu reći da je ono u teškom problemu. Osnovni problem u srpskom preduzetništvu jeste – mentalitet. Ovde je čip državne svojine i državnog posla ukorenjen veoma duboko. Ja ne znam zašto je to tako, ali mi imamo prvo mentalni problem sa privatnim poslom. Verujte, meni je trebalo vremena da u ovom okruženju eliminišem osećaj skoro pa sramote mojih radnika zato što, zaboga, rade u privatnoj firmi!? To je neverovatno, trenutno izgleda kao da Srbija nikada u svojoj istoriji nije imala neki privatan biznis. Ja  odgovorno to kažem. Prvi i osnovni problem je mentalitet. Da li je to posledica samoupravljanja, posledica komunizma ili možda neke negativne selekcije, ja ne znam. Mi smo ovde  gde radimo imali problem sa ljudima da prihvate momenat da je moguće raditi u privatnoj firmi, da im mi pružamo mnogo jednostavnije i bolje mogućnosti nego državna. Vlasnik firme koji se dokopa dobrog radnika, učiniće sve da ga očuvate i održite. 
 
Drugi problem – loša poslovna klima, visoke kamate, skup kapital, komplikovane procedure, birokratija, opšte ignorisanje privatnog biznisa, njegova skrajnutost, svaljivanje svih obaveza samo na nas, potpuno neravnopravni položaj privatnog posla u odnosu na neke druge poslove. Primera je mnogo i neću otkriti veliku stvar ovim što govorim jer se o tome  se priča svaki dan. Konkretno –  najobičnija potraživanja ne možete da naplatite od bilo kog preduzeća u restruktuiranju! A nas može da blokira svako kome padne na pamet za bilo šta, i kad je u pravu i kad je u krivu. Ja imam iskustva da mi je bilo potrebno 20 dana da se povuče (ne)namernom greškom puštena menica! Hoću da kažem, i to apsolutno mislim: ne možemo da govorimo o postojanju samo jednog problema niti o njihovom  spektru. Nama je totalni ambijent, mentalna struktura, pristup potpuno naopak i mi smo u teškom problemu. To odgovorno tvrdim.
 
* Ima li nade da će nešto da se promeni na bolje ?
 
-Ja sam 20 godina u privatnom poslu. Toliko dugo svoju platu ja zarađujem, niko mi je ne obezbeđuje sa strane. U kom je sve to obliku bilo i kako, to sad više nije ni važno, ali je činjenica da se toliko dugo borim. I ceo taj period mi smo u nekoj fazi nekakvih reformi i nešto čekamo da nam bude bolje, a stalno smo u krizi!? Znate, ja zaista iskreno mogu da vam dam dvojak odgovor. S jedne strane sam optimista, jer kao što smo preživeli prošlih 20 godina, tako ćemo verovatno i narednih 20, tu se ništa bitno neće promeniti. Ali istovremeno, to je i vrlo pesimistički odgovor, jer ja uopšte ne očekujem da će se bilo šta korenito promeniti. Jer za tako nešto je potrebno odrediti i takve prioritete. Da li je nama važan socijalni mir, ili nam je važan razvoj i pristojan život? Rekla bih da je ovde uvek najvažniji socijalni mir, životarenje... pristojan život je za nas nepoznata kategorija tako da nije ni čudo što on nikome nije ni važan .. kako da bude nešto važno kada ni ne znamo kako izgleda... i pošto je to tako, onda se okrećem svom mikrosvetu i kontaktima van zemlje i  ne očekujem ništa. 
 
* Ali svima je jasno da ovako ne možemo dugo?
 
-Izvinite, ali uopšte ne mislim da je svima jasno! Jeste vama i meni, jeste nama koji na svojoj koži osećamo, ali mnogi ne smatraju tako. Vidite, ova proizvodnja u Padinskoj Skeli, čiji sam ja suvlasnik, proizvodi godišnje oko 140 tona gajenih jestivih gljiva. Znači, sve što ovde postoji je napravljeno i finansirano iz kredita i iz nekakvih sredstava koji su užasno skupi bili... Nismo ništa privatizovali, čak naprotiv – mi smo bili žrtve privatizacije, i to strašno teške. Detalje ne bih... ko zna kako bi nam se vratilo... 
 
Dakle, ne da mi nismo privatizovali pa se razvijali iz neke privatizacije, nego smo mi morali da potrošimo strasno mnogo da bismo uopšte opstali. Zamislite da smo tako umesto u bunar, mogli da investiramo u proizvodnju, gde bi nam bio kraj! Ja ću verovatno do kraja svog radnog i životnog veka osećati te posledice. 
 
Hoću da kažem sledeće: mi smo, zaista, pravi primer svega onoga što se promoviše na svakom koraku deklarativno. Znači – preduzetnici, primena nauke, inovacije, razvoj, žensko zapošljavanje, proizvodnja, profesionalizam, start-ap, grinfild, sve. Mi regularno ovde zapošljavamo ljude, mi ne smemo da imamo ništa drugo nego regularnu radnu snagu, što podrazumeva da nam je svaki radnik prijavljen, ima zdravstveno osiguranje, bus-plus, sve. To napravno poskupljuje troškove našeg proizvoda, ali mi smo se opredelili za ono što hoćemo i što moramo, da sve radimo po propisu. A nama proizvod miruje sa cenom 10 godina! I verujte, čak i sa takvom cenom koja nas sada već više ne pokriva, mi vidimo i primećujemo bitni pad kupovne moći i primećujemo nemogućnost da taj naš proizvod prodamo na način kako smo ga do sada prodavali. Zašto? Zato što narod nema para! Mi smo postali sa jedne strane socijalna hrana, a ovo nije proizvodnja koja može da bude socijalna hrana. Ovo nije hleb i mleko, ovo nije čak ni paradajz, nisu jaja, to nije namenjeno socijalno ugroženoj grupaciji, uz dužno poštovanje. 
 
Koliko će to sve trajati, ja zaista ne znam... 
 
* Na svu sreću, ima onih koji prate i cene ono što radite. Poslovni portal „E-kapija“ doneo je članak o Vašoj kompaniji, koji je objavljen čak i u „Fajnenšnel Tajmsu“, kao primer uspešnog i zdravog poslovanja jedne firme u ovom regionu?
 
-Ja sam time oduševljena! „E-kapija“ vam je jedan primer permanentne indukcije pozitivne energije koji vas stvarno do te mere ohrabruje svojim pristupom, profesionalizmom, zainteresovanošću... Meni je samo žao što nama finansijske mogućnosti ne dozvoljavaju da ljudima budem i pretplatnik. I ovo što sada pričam nema veze sa tim što su oni nas prepoznali i  kandidovali, tako da smo i zahvaljujući njima dobili nagradu za najbolju inovativnu investiciju u 2013. godini. Iskreno, ja sam potpuno oduševljena i  bila bih srećna da je više tako pozitivnog stava uopšte u bilo čemu. E-kapiju čine  mladi ljudi, pozitivni, i kreiraju takvu atmosferu. Zahvaljujući njima, izašao je o nama tekst i u „Fajnenšnel Tajmsu“. Važno je naglasiti da je taj tekst pisan u kontekstu uspešnosti plasiranja sredstava na način kakav je radio i još uvek čini  Inovacioni fond (Inovacioni fond je finansiran iz IPA fondova uz administriranje Svetske banke). Mi smo uzeti kao  pozitivan primer. Mi smo korisnici Fonda i njega bih još da pomenem kao jednu od retkih pozitivnih pojava u našem sistemu koja bi mogla da bude primer za uzor i multiplikaciju!  
 
* Za kraj ovog našeg razgovora, šta biste mogli da poručite onima koji se spremaju da postanu preduzetnici, pre svega mladim ljudima koji žele da uplove u vode privatnog biznisa? 
 
-Nećete verovati, ali lično mislim da smo mi primer da se i ovde može preživeti. Jeste mnogo teško, surovo, mnogo nam nedostaje svega i svačega ali možemo. Moram sada da napravim jednu digresiju – često sam kao gost predavač na raznoraznim kursevima po svetu gde je tema posao koji ja radim ovde. Česta tema tih predavanja jeste iskorišćavanje otpada za proizvodnju hrane, ali isto tako to vrlo često preraste u priču o preduzetništvu, pošto smo mi nekako paradigma teškoća razvoja preduzetništva. Ja bih rekla jednostavno – svako ko ima iole nekog poriva da pokrene nekakav posao, trebalo bi to da uradi! Niti nam je ikad bilo lakše, niti cenim da će nam biti nešto biti u budućnosti lakše. 
 
Drugo, to je pitanje nekakvog afiniteta. Svako onaj ko je spreman da nema vikenda, spojenih praznika, planiranog odmora, subote popodne, da bude posvećen poslu, ali sa druge strane, ko želi da ne mora da dođe na posao baš tačno u sedam ili u osam i da se „otkucava“, i ko  ima i dozu svoje lične ambicije, ko ima želju da nešto uradi, mislim da treba da se pokrene. Bez obzira na sve teškoće. To bi bila moja poruka i ja se trudim na svakom koraku gde mi je to omogućeno, da ohrabrujem mlade ljude. 
 
Mene pogađa kada ovde vidim neku bezvoljnost i pesimizam. Polovinom maja ove godine bila sam u Belgiji, držala jedan seminar na Katoličkom univerzitetu u Luvenu, i bilo je polaznika – studenata od severa Švedske do južne Francuske. Pozitivni mladi ljudi, nasmejani, željni znanja, skromni, pozitivni. I znate, jako sam se tužna vratila! Veoma tužna, zato što se kod nas retko ko smeje, retko ko šta pita, zato što su neke vrednosti potpuno otišle na drugu stranu. Ako ovo može da bude neka moja poruka i ako ja smem da je ostavljam, htela bih  da kažem mladima da treba da utvrdimo prave vrednosti, da ipak verujemo u  našu pravu školu, ali stvarno pravu školu, da ako već ne možemo da završavamo dobre i normalne škole ne moramo da završavamo neke falš fakultete i neke gluposti, da samo traćimo vreme, novac  i energiju i nas i naših roditelja. Na kraju krajeva, ne moraju svi imati fakultetske diplome, ima toliko časnih poslova i zanimanja koji mogu da se obavljaju sa srednjom školom, tu su  zanati  –  kuvar, frizer, obućar... Mladi treba da veruju u to što rade, budu dobri u tome što rade i biće gospoda, zaključila je Ivanka Milenković.
 
(08.07.2014)
 
eko-fungi