INTERVJU:  SNEŽANA KLAŠNJA, POMOĆNIK MINISTRA U MINISTARSTVU OMLADINE I SPORTA REPUBLIKE SRBIJE 

 

(I deo)

 
Omladinska politika po evropskim standardima
 
Mladi se suočavaju sa brojnim problemima, od kojih je najteži nezaposlenost * Zakon o mladima reguliše potrebe populacije koja predstavlja perspektivu države Srbije * Predpristupni pregovori sa EU otvaraju prostor za realizovanje raznih značajnih projekata, ali tek ulazak u Uniju donosi mogućnosti korišćenja evropskih fondova 
 
Na mladima svet ostaje... Tako parola kaže, ali u praksi “juniorima” ostaje da se izbore za svoje mesto pod suncem, što u ovim vremenima nije nimalo lako. Da bismo kao nacija imali perspektivu, moramo voditi računa o potrebama mlade populacije, pa je uloga Ministarstva omladine i sporta od neprocenjivog značaja. O potrebama mlade generacije, o problemima koji ih prate i evropskim modelima u tretiranju omladinske politike, razgovarali smo sa gospođom Snežanom Klašnjom, pomoćnikom ministra u MOS-u. 
 
* Poštovana gospođo Klašnja, mladi se danas suočavaju sa brojnim problemima. U kojoj meri prepoznajemo potrebe ove populacije koja treba da bude pokretačka snaga buduće, evropske Srbije ?
 
-Mladi se danas suočavaju sa mnogim izazovima, pogotovo u vreme kada vlada i opšta ekonomska kriza, kada su određeni pokazatelji položaja mladih zaista uznemiravajući, kako kod nas tako i u mnogim zemljama u okruženju. Ono što je osnovni problem mladih, jeste problem zapošljavanja. Prema poslednjim anketama, mi imamo oko 49% mladih koji su nezaposleni, uzrasta od petnaeste do dvadeset četvrte godine, a u Evropskoj Uniji, računajući i Hrvatsku, taj procenat iznosi 23, što znači da smo daleko od evropskog proseka. Doduše, postoje i zemlje u EU koje imaju preko 50% kao što je Španija, zatim imate visoku stopu nezaposlenosti u Italiji, Grčkoj, ali to nas ne teši. Sa druge strane, znamo da Nemačka, Austrija i Holandija imaju veoma nisku stopu nezaposlenosti mladih, tako da koristimo iskustva tih zemalja da vidimo na koji način su one došle do toga da su mladi ipak našli odgovarajući posao. 
 
Drugi problem koji mladi obično navode, jeste problem nedovoljnog informisanja. Oni smatraju da nisu dovoljno informisani, a kada ih pitate o čemu nisu informisani saznajemo da je reč uglavnom o informacijama bitnim za obrazovanje, sadašnje ili buduće, i informacijama koje su vezane za praksu, zapošljavanje, stažiranje.  Treći problem koji navode mladi jeste obrazovni sistem. Većina mladih ljudi navodi problem nedovoljne prakse u okviru obrazovnog sistema i nedovoljno aktivnih metoda nastave i učenja. 
 
Šta možemo i šta radimo da bismo poboljšali tu situaciju ? Što se tiče samog Ministarstva omladine i sporta, ono je formirano 2007. godine. Najpre smo krenuli da izradimo strateška dokumenta, tako da je nastala Nacionalna strategija za mlade, nakon čega je 2008. napravljen Akcioni plan za njenu primenu 2009, onda smo 2010. godine zajedno sa drugim relevantnim ministarstvima doneli Strategiju karijernog vođenja i savetovanja, kao jednu od važnih strategija koja se ne odnosi samo na mlade, ali mladi su ipak u fokusu te strategije, koja pokušava da nađe bolju vezu između obrazovanja i tržišta rada i da pomogne mladim ljudima da pronađu sebe u svetu zapošljavanja, ali i u svetu daljeg obrazovanja i učenja. 
 
I najzad, godine 2012, koja je bila Međunarodna godina mladih, Skupština republike Srbije usvojila je Zakon o mladima. Dakle, prvi put Srbija je dobila Zakon o mladima. Zašto su važna ova dokumenta? Zato što ona, u stvari, na strateškom i pravnom nivou regulišu i položaj i potrebe mladih ljudi i kroz to omogućavaju da njihove potrebe budu zadovoljene. Mi praktično kroz Zakon o mladima jasno definišemo šta je to što je od javnog interesa u oblasti omladinskog sektora, koju vrstu programa i projekata Ministarstvo omladine i sporta može da finansira, a što predstavlja javni interes u oblasti omladinskog sektora. I onda se navodi šta je to što se odnosi na karijerno vođenje, na koji način se može povećati i poboljšati neki institucionalni okvir za uključivanje mladih, i tako dalje. 
 
Ministarstvo omladine i sporta do sada je finansiralo preko 930 projekata raznih udruženja. To su udruženja mladih, udruženja za mlade i njihovi savezi, u ukupnom iznosu od preko 1,2 milijarde dinara. Svi ti projekti su usmereni na sprovođenje Nacionalne strategije za mlade i pošto ta strategija ima 11 osnovnih ciljeva, većina obuhvata oblasti koje se odnose na obrazovanje, zapošljavanje, održivi razvoj, zdravstvene probleme, odnosno prevenciju bolesti zavisnosti, zdrav stil života, na bezbednost mladih, zapošljivost, samozapošljivost, volontiranje. To su sve oblasti koje su od interesa za mlade i ti programi i projekti su upravo usmereni ka realizaciji tih osnovnih interesa mladih. 
 
Ali pored toga, otkad je osnovano, Ministarstvo omladine i sporta je pomoglo da se pri jedinicama lokalne samouprave uspostave Kancelarije za mlade. Pre formiranja Ministarstva bilo je pet kancelarija, danas ih ima 145, što znači da smo jakim lobiranjem,  zatim finansiranjem programa tih kancelarija, postigli rezultate. U saradnji sa međunarodnim partnerima mi smo uspeli da izradimo jedan dokument koji se zove “Standardi rada kancelarija za mlade i kompetence koordinatora kancelarija za mlade”. 
 
S jedne strane smo išli za tim da povećamo broj tih kancelarija, a sa druge strane da osiguramo kvalitet u radu kancelarija za mlade. Kancelarije za mlade, u stvari, predstavljaju primenu nacionalne strategije na lokalnom nivou. To vam je kao malo ministarstvo na lokalnom nivou, u nekoj opštini, gde mladi ljudi sa svojim okruženjem, sa svojom opštinom i svim onim službama koje postoje na nivou jedne lokalne samouprave, sprovode omladinsku politiku i iniciraju neke promene. Moram da spomenem jedan program koji finansira Ministarstvo omladine i sporta, a koji se sprovodi od 2010. godine i ima svoj brend, zove se “Mladi su zakon”. Od 2010. godine svake godine raspisujemo konkurs i  10. marta bio je raspisan konkurs za nekoliko programa za finansiranje od strane MOS-a. To su prvi konkursi koji su objavljeni ove godine. Između ostalog, u martovskom konkursu izašao je i konkurs upravo za program “Mladi su zakon” za 2014. godinu. 
 
Mladi ljudi, udruženja mladih, čak i neformalne grupe mladih, mogu da konkurišu. Neformalne grupe mladih odnose se na mlade koji ne moraju biti u nekom udruženju, mogu se jednostavno kao grupa okupiti i imati neku ideju. Ako želimo da dopremo do mladih ljudi koji nisu formalno organizovani i nemaju pravni subjektivitet, a imaju ideju i žele nešto da menjaju, mi u stvari kroz ovaj program dolazimo do njih i oni imaju pravo da konkurišu. Dobijaju sredstva za volonterske akcije, a sredstva se odnose na nešto što im je neophodno, jer je njihov rad besplatan. Na primer, ako mladi kroz volontersku akciju žele da adaptiraju neki prostor u školi za potrebe đačkog parlamenta, onda njima trebaju sredstva recimo za farbanje, za čišćenje, ili za klupe. 
 
Program o kome je reč sprovodi se tokom cele godine. Na kraju godine obično bude po 10 akcija koje se nagrađuju. Sredstva za takvu jednu volontersku aktivnost kreću se u iznosu od 60 do 100 hiljada dinara, oko desetak takvih aktivnosti bude bude po okruzima, tako da je do sada preko 600 malih volonterskih aktivnosti finansirano. 
 
Naše Ministarstvo daje nagradu za najbolje volonterske projekte, Evropska komisija za one koji daju doprinos evropskoj dimenziji u volontiranju, a ove godine uvodimo i novu kategoriju – nagrađivaćemo projekte koji se bave međugeneracijskom solidarnošću. Ta nagrada namenjena je mladim ljudima koji pokazuju da žele da promene nešto u svojoj sredini, ali zajedno sa  starijim sugrađanima, tako da zajedničkim snagama nešto ostvare. 
 
Što se tiče međugeneracijske solidarnosti, činjenica je da postoje velike razlike među generacijama u pojedinim zemljama. Koliki će stepen razlika biti zavisi posebno od društvenog konteksta u kome se dešavaju određene promene. Srbija je zemlja u tranziciji i za očekivati je da te razlike kod nas budu veće nego u zemljama u kojima je društveni razvoj relativno ustaljen i harmoničan tokom dugog niza godina. Ali sa druge strane, Srbija kao zemlja ima jako dobra iskustva odranije, tako da mi u stvari želimo samo da obnovimo ono što je bilo dobro i što se negde zagubilo u celoj ovoj tranziciji, a to je da jedni druge poštujemo, što znači da mladi treba da razumeju i potrebe starijih i da im pomognu, ali i obrnuto. Niz takvih aktivnosti se sprovode kroz ove programe, gde na primer mladi ljudi mogu da uče starije veštinama kucanja na kompjuteru, a s druge strane oni stariji mogu da nauče mlade ljude nekim zanatima koji su postojali, veštinama kuvanja ili sportskim igrama iz perioda kada su oni bili mladi. Pored ostalog, mladi ljudi  mogu da pomognu starijima u svakodnevnim životnim potrebama, da se druže sa njima, da pričaju, razgovaraju... Stariji, pak, mogu da od mladih nauče neke stvari koje su možda za njih zanimljive, koje su im prozor u svet u nekom trenutku, da saznaju šta ih zanima i vide šta bi njima bilo zanimljivo a do čega ne mogu doći jer nemaju pristup savremenim informacionim tehnologijama, na primer. U Zakonu o mladima i u Nacionalnoj strategiji za mlade postoji princip solidarnosti i  odgovornosti. To znači da mladi moraju biti solidarni, ali moraju biti i odgovorni, jer jedno bez drugog ne ide. 
 
Snezana Klasnja1
Snežana Klašnja  (Foto: Net Magazin) 
 
Mi smo se dugo borili da se osnuje Savet za mlade, to je jedno Vladino telo, i on je osnovan ove godine u januaru mesecu. Prva konstitutivna sednica Saveta za mlade bila je 24. februara – predsedavao je ministar omladine i sporta, gospodin Vanja Udovičić. U tom Savetu za mlade, pored predstavnika drugih ministarstava u čijoj su nadležnosti oni delovi društvenog života koji su važni za mlade, nalaze se i predstavnici lokalnih kancelarija za mlade, ali i predstavnici udruženja mladih, koji čak i uzrasno moraju biti u kategoriji od petnaeste do tridesete godine. Njih je, otprilike, jedna trećina u samom Savetu. 
 
U Savetu za mlade, na nacionalnom nivou, imamo i stručnjake za omladinsku politiku, predstavnike nacionalnih manjina i pokrajinskog sekretarijata za omladinu i sport Autonomne pokrajine Vojvodine. To je ono telo koje savetodavno razmatra razvoj omladinske politike i njeno sprovođenje, i daje savete Vladi Republike Srbije kako da pomogne dalji razvoj i sprovođenje omladinske politike. 
 
Na nivou Autonomne pokrajine postoji takav Savet u Vojvodini, a što se tiče jedinica lokalne samouprave MOS je iniciralo osnivanje takvih saveta pri lokalnim samoupravama i njih trenutno ima preko stotinu u Srbiji. Neki rade dobro, neki su se uspavali. Naš zadatak je da im pomognemo da svi krenu da budu malo aktivniji. Bilo je malo problema u početku kada smo rekli  da mladi treba da odlučuju.  Neki su rezonovali : zašto mladi da odlučuju, oni su  još mladi, nemaju to iskustvo, ne mogu da donose odluke, ipak mi stariji bolje znamo... Mi inače imamo kao društvo jedan zaštitnički odnos  prema mladima, kao da smo roditelji. I onda im nekada tom “prezaštitničkom” funkcijom otežavamo odrastanje. Ali mladi moraju da odrastu, moraju da preuzmu odgovornost i podnesu breme te odgovornosti. Znači, želim da učestvujem u donošenju odluka, i to sasvim dobro, a s druge strane i onda preuzimam odgovornost za odluke koje su donete. Tako da se mi trudimo u tom smislu da napravimo ono što inače Evropska unija, i uopšte zemlje u Evropi, zovu “struktuirani dijalog sa mladima”. 
 
* Šta očekujete od otvaranja pristupnih pregovara sa EU u smislu aktivnosti koje treba doprinesu poboljšanju društvenog položaja mladih ?
 
-Što se tiče predpristupnih pregovora sa Evropskom Unijom, mi mislimo da će ulazak u EU dosta doprineti poboljšanju položaja mladih, pre svega u smislu mogućnosti korišćenja evropskih fondova koji stoje na raspolaganju zemljama članicama. Januara ove godine EU je donela novi program koji se zove “Erazmus plus”, a koji se odnosi na oblast obrazovanja, obuke mladih i sporta. Taj program je objedinio prethodne projekte i programe koji su se odnosili na obrazovanje i obuku s jedne strane, i program koji se zvao “Mladi u akciji” koji se odnosio na mlade ljude. 
 
Prvi put EU donosi program koji se odnosi i na sport, i to na teme koje bacaju akcenat na prevenciju nasilja u sportu, na razvoj tolerancije i zdravih stilova življenja. Isto tako se obuhvataju i  dualne karijere sportista, u smislu toga ako sam ja profesionalni sportista a jednoga dana to neću biti, ja pored toga moram da imam svoju dodatnu profesiju. Time se podstiče učenje i obrazovanje profesionalnih sportista. 
 
Što se tiče mladih ljudi i programa “Erazmus plus”, iznos tog programa koji traje od 2014. do 2020. godine je skoro petnaest milijardi evra. Toliko je ukupan iznos programa za sve zemlje koje apliciraju. Mi kao zemlja kandidat, dok još nismo u Evropskoj uniji i dok nemamo Nacionalnu agenciju za sprovođenje ovog programa možemo da učestvujemo samo nekim delovima tog programa, što znači da ne možemo koristiti sva ta sredstva. Za taj program mogu da konkurišu uglavnom Udruženja za mlade, jedinice lokalne samouprave, Sportski savezi. Konkurišu oni koji se bave omladinskim radom, i mi pokušavamo da ih osposobimo kako da apliciraju. Oni ne mogu da konkurišu preko Ministarstva za sve akcije, zato što mi još uvek nemamo ono što se zove Nacionalna agencija za programe, kao što će biti Nacionalna agencija za program “Erazmus plus”. Ta agencija tek treba da se uspostavi. Od momenta kada se naša zemlja  izjasni da želi da je uspostavi, počinju pripremni pregovori za otvaranje agencije i do njenog punog funkcionisanja treba da prođu skoro tri godine. Tek posle tri godine možemo da kažemo da imamo potpuno funkcionalnu agenciju koja ima svoj obučen kadar da radi po programima. Programski deo finansira Evropska komisija, odnosno rad te agencije, što uključuje sve programe koji se daju i deo sredstava za rad, dok osnovni deo finansira država Srbija i dodaje još ulaznicu – “Entry Ticket”, odnosno participaciju za učešće u programima. Mi smo do sada učestvovali u programima tako što smo imali kontakt tačke. Kontakt tačka je, u stvari, udruženje građana preko koga su za dobijanje sredstava iz EU aplicirala  udruženja i mladi za programe “Mladi u akciji”, a sad će tako aplicirati za “Erazmus plus”. Još za vreme programa “Mladi u akciji” mi smo se bili izborili da mladi mogu direktno u Brisel da apliciraju. To se zove “Otvoreni prozor za Balkan”, a aplicira se na adresu Direktorata za obrazovanje i kulturu Evropske unije.
 
Pošto je program “Erazmus plus” tek počeo, što se tiče Srbije ona za sada, nažalost, još uvek ne može učestvovati kao zemlja predlagač projekata. Može da učestvuje kao partner, sa organizacijama iz drugih zemalja, ali ne samostalno. I zato se mi, zajedno sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, trudimo da što pre otvorimo taj prozor za zapadni Balkan, da  bi naši ljudi iz Srbije mogli direktno da apliciraju i da se sa državom napravi dogovor da kako i kada će se otvoriti ta agencija, zato što ona zaista omogućava pristup svim fondovima. 
 
Šta je još dobro? U okviru propisa koji postoje vezano za oblast omladinske politike, ne postoje propisi po kojima smo mi dužni da usaglašavamo naše zakonodavstvo koje se odnosi na oblast omladine. Postoji i primenjuje se takozvani otvoreni metod koordinacije, što znači da zemlje članice ne moraju da direktno primenjuju propise EU iz oblasti omladinske politike, nego se pravi Evropski okvir. A onda se kroz koordinaciju za zaštitu zemlja dogovara sadržaj tog okvira, šta je to što je najbolje da postoji u omladinskoj politici. Tako posmatrajući, naša Nacionalna strategija za mlade svojevremeno je proglašena primerom dobre prakse, od strane i Evropske komisije i Saveta Evrope, zato što je doneta uz učešće svih zainteresovanih strana i zato što pokriva sva polja koja su važna za mlade. Sad mi treba da radimo novu strategiju, odnosno produžetak postojeće strategije, jer ona ističe 2014. godine, i upravo ćemo primeniti isti princip. Ali, gledaćemo da to takođe usaglasimo sa drugim dokumentima koja su nastala na nivou Evropske komisije a koja su važna za mlade, kao što je Strategija za mlade EU, koja je doneta za period od 2010. do 2018 godine. Ona ima slična polja kao ova naša Nacionalna strategija za mlade, ali i još neke elemente koje mi sad treba ipak da stavimo u našu strategiju. Pored toga, postoji mnogo rezolucuja,  preporuka i zaključaka Evropske komisije vezano za omladinsku politiku, gde se naglašava: učešće mladih u odlučivanju, njihova participativnost, volonterizam, kao jedan od pojmova, solidarnost, podrška omladinskom radu, standardima omladinskog rada i naravno sve ono što se odnosi na, da tako kažemo, bolju zapošljivost mladih, smanjenje broja dece koja nam ispadaju na neki način iz omladinskog sistema, povećanje broja mladih ljudi koji imaju visoko obrazovanje.
 
Postoji velika strategija u Evropi i zove se “Strategija 2020” i tu imate nekoliko osnovnih ciljnih vrednosti, “targeta” koje mi treba da postignemo. Evropa je zacrtala da do 2020. godine 75% ljudi bude zaposleno. To je veoma teško ostvarivo, ali je to jedan od ciljeva. Drugi cilj je da 40 procenata mladih ljudi uzrasta od tridesete do trideset četvrte  godine života imaju najmanje visoko obrazovanje. A isto tako da se smanji broj onih koji se osipaju iz obrazovnog sistema na 10%. 
 
Gde smo mi? Što se tiče procenta onih koji su visoko obrazovani, njih je trenutno oko 24,8%. Treba da dođemo do 40% do 2020. Dakle, treba nam puno da radimo. Drugo, što se tiče osipanja nismo tako loši, zato što kod nas većina dece, oko 95%, ipak upiše osnovnu školu, a jedan deo u toku školovanja istu ne završi, tako da na kraju nama 85% generacije upiše srednju školu. Ali mi možemo da kažemo da kod nas osipanje ipak nije tako visoko, tako da ćemo taj deo što se tiče osipanja od 10% uspeti najverovatnije da dostignemo. 
 
Postoji još jedna kategorija mladih ljudi koja izaziva veliku zabrinutost u Evropi, a i kod nas takođe. Reč je o onim mladima koji nisu niti u obrazovanju, niti u nekoj vrsti obuke, a pri tome nisu ni zaposleni. Njih zovu NEET, što znači: “Not in Education, Employment or Training”.  Ta NEET populacija raste nažalost u Evropi, to je potencijalno problematična populacija, nema ih nigde. Niti imaju šta da rade niti se obučavaju, to su mladi ljudi koji su prepušteni sami sebi, ili ulici, ako hoćemo tako da kažemo. Samim tim oni su podložniji problemima - da padnu u depresiju, psihičko loše stanje, ili da krenu nekim stopama kriminaliteta, da neko manipuliše sa njima na ovaj ili onaj način. Neaktivni su, jednostavno ih nema. 
 
Po podacima Republičkog statističkog zavoda, među populacijom od petnaeste do  dvadeset četvrte godine mi imamo oko 18% mladih ljudi koji su neaktivni i ne traže posao. Što se tiče toga koliko ih nema ni u obrazovanju ni u treningu, radi se o procentu od 25,1%, a EU prosek je 13%, pa i tu treba da se popravimo - zaključila je gospođa Klašnja. 
 
16.04.2014.