KLUB PRIVREDNIKA PALILULE SPROVODI BROJNE AKTIVNOSTI KOJE IMAJU ZA CILJ NAPREDAK PRIVATNOG SEKTORA, ALI I SRBIJE

Privatni preduzetnici – motor budućeg razvoja

 
Tomislav Jovanović: Naša zemlja ima ekonomskih potencijala, ali ne postoji pogodna poslovna klima za poštene ljude koji žele da rade
* Među privatnim preduzetnicima mnogo je uspešnih ljudi i pravih domaćina, ali naš glas političari ne čuju dovoljno * Dinkić je davao stranim ulagačima po 10.000 evra za otvaranje radnog mesta, a da je to ponuđeno domaćim malim privrednicima svaki od njih otvorio bi još jedno radno mesto * Znamo kako bismo Srbiju izvukli iz ekonomske krize, ali birokratija i monopolisti koče i pogubni su za našu privredu
 
Da bi mogli da ostvare svoje poslovne ciljeve, realizuju interese od vlastitog, ali i šireg društvenog značaja, pomognu svom poslovanju, svojoj opštini, svom gradu i državi i utiču na zbivanja u ekonomiji, mnogi privrednici se udružuju, formiraju organizacije. Tako na primer, na beogradskoj opštini Palilula osnovan je Klub privrednika, koji okuplja poslovne ljude i privatne preduzetnike. Zvaničan naziv njihove organzacije je „Udruženje građana CENTAR ZA PREDUZETNIŠTVO OPŠTINE PALILULA“.
 
O ovim ciljevima ovog udruženja, strategiji za njihovo ostvarivanje, stanju u našoj privredi i našem preduzetništvu, odnosu države prema privrednicima, problemima koji su prisutni, uslovima za poslovanje i perspektivi privatnog preduzetništva i uopšte privrede na Paliluli, u Beogradu i Srbiji, razgovarali smo sa Tomislavom Jovanovićem, predsednikom Udruženja građana „Centar za preduzetništvo opštine Palilula“.
 
Centar za preduzetništvo opštine Palilula  ima u svom statutu nekoliko ciljeva i radi na njihovom ostvarivanju. Kako biste ocenili dosadašnji rad Udruženja i šta smatrate da bi trebalo unaprediti?
 
-Ima već punih šest godina od kako radimo. Prvu, drugu i treću godinu, bez lažne skromnosti, mogao bih slobodno da ocenim sa najvišom ocenom, a ta ocena polako sada pada i ide prema nekoj samo prelaznoj oceni. Došli smo do nekog vrhunca i onda shvatili da ne možemo dalje da uradimo ništa. Kad kažem: „ne možemo dalje“ to ne znači da odustajemo, ali je prošao taj neki prvi zamah kada smo okupili preko 200 privrednih subjekata da nam budu članovi. Pokazali smo da smo se omasovili, da smo se sastajali, pravili edukacije, seminare, da smo imali predstavljanje svakog privrednog subjekta, vodili privrednike na sajmove u inostranstvo, organizovali  razne manifestacije, sajmove zapošljavanja... Zaposlili smo preko 900 ljudi, mnogo toga je zaista bilo urađeno. Onda se desila situacija da shvatite da ne možete da uradite sami ništa. Tu dolazi do malog razočarenja, „ispumpavanja“, jer preduzetništvom se u ovoj državi niko ne bavi na ozbiljan način. Ja znam da je politika ta koja je „naslonjena“ i umešana, vidite i sami, i u sport i u privredu i poljoprivredu i u sve grane. To svakako nije dobro. Ne mogu da razumem da živimo u državi koja ima ozbiljne privredne potencijale i da se 20 godina unazad priča o malim i srednjim preduzećima, gde već i vrapci na grani znaju kad dođu izbori da se svi kunu u NSP i njihov razvoj i perspektivu i tako dalje, a kad dođe trenutak da se zaista poslušaju ti privrednici onda nema konkretne podrške.
 
Privatni preduzetnici sami su stvorili neke firme, oni su jedini ti koji u ovoj državi prave neki razvoj, brod koji plovi. To su ljudi koji su, govorimo o većini, jako pošteni, koji imaju neku svoju životnu viziju, znaju šta hoće, ali ne mogu sami. Sve što je do njih, oni su to uradili. Međutim, imate zakone koji su kod nas jako loši, ako hoćete da uzmete sertifikate to traje mesecima, pozivate se na članove iz perioda sedamdeset i neke godine, čak iz vremena SFRJ.
 
Dalje, ne možete na pravi način da imate lojalnu konkurenciju ni u uvozu, ni u izvozu, nemate adekvatnu valutu, nemate infrastrukturu koja je potrebna za podsticaj, ne možete dobiti određene papire. Mali privredni subjekti su u mnogo težoj situaciji u odnosu na velike kompanije. Znamo svi kada se „Delta“ pojavi u nekoj banci oni dobijaju kredite koji su neverovatno povoljni za tako veliku i bogatu kompaniju, a kada se pojavi mali privredni subjekat on ima kamate takve da ne može da realizuje ceo taj posao.
 
I zato vam kažem, sad kada ocenjujem sve, prihvatam i na sebe da treba da budemo lošije ocenjeni u poslednjih godinu – dve dana, jer mi smo došli dotle da ne možemo da uradimo sami ništa. U ovoj zemlji od  politike zavisi sve, pa bi bilo dobro da se možda napravi Ministarstvo za preduzetništvo i da to Ministarstvo vode uspešni privrednici koji su se dokazali u svom poslu, koji žele da se dokažu i u nekom drugom poslu. Treba da se pitaju ljudi koji su napravili od nule kapital, a ne kao neko ko je kupio fabriku za jedan dolar pa sada ima milione, znate, to nisu startne pozicije iste. A mi imamo jako puno dobrih i kvalitetnih privrednika koji su ozbiljni privrednici, ozbiljni ljudi, porodični ljudi, pravi domaćini, koji znaju kako se radi i njihov kapital se nije napravio za jedan dan. Njihov kapital se stvorio posle 20 – 30 godina pa su oni uvukli i svoje porodice u biznis, pa su se umrežili i sa drugim nekim kompanijama. Moja je želja da sa takvim kvalitetnim ljudima sutra napravimo neko Ministarstvo ili neki odsek u gradu, da se napravi ta privredna klima koja nama fali. Ta poslovna, privredna klima je jako loša. Imate nelojalnu konkurenciju, sivo tržište, imate tendere koji su uglavnom namešteni, imate problem sa monopolistima, imate problem da se uvoze neke stvari, ne štitite neko naše tržište, imate problem da je Dinkić recimo davao stranim ulagačima po 10.000 evra za radno mesto i otvorilo se možda par hiljada nekih ugovora za radna mesta a da se to ponudilo našim, domaćim malim privrednicima ja verujem da bi za 10.000 evra svaki, i najmanji privredni subjekt otvorio još jedno radno mesto. Naravno, te naše priče koje su išle u etar nisu se dovoljno čule, ili se čulo ali se ljudi prave blesavi tako da mi moramo, ako hoćemo da ovu državu izvedemo na put i da pokušamo ovo malo ljudi koji znaju da rade da ih zadržimo, da zadržimo decu da nam ne odu u inostranstvo, u pečalbu, moramo da sednemo i da napravimo jedan ozbiljan ekonomski razvojni plan i države i grada i svih lokalnih samouprava.
 
Toma-JovanovicKada se radi o maloj privredi, videlo se koliko smo potpuno nepripremljeni, da nemamo nikakav ekonomski plan, nemamo viziju šta će sutra biti sa Srbijom. Kada su doveli FIAT, na sva zvona, od skoro 10.000 firmica koje snabdevaju delovima fabriku u Kragujevcu da bi se sklopio jedan auto, mislim da je samo jedna mogla da ispuni uslove. Kad se takav projekat pravi, vi morate da pripremite infrastrukturu, morate da pripremite ceo taj neki lokalitet od 100-200 kilometara i da se kaže – mi ulazimo u posao sa FIAT-om, radićemo to i to, ako ste vi proizvodili farove morate da uradite standardizaciju, morate da dobijete određeni kvalitet, država da vam pomogne, daće vam kredite i tako dalje, vi ste mogli da razvijete i da imate od malih firmi do recimo srednjih firmi. To su najstabilnije kompanije, koje imaju svoju istoriju, iza kojih je 10-15 godina postojanja, ali fali im ta neka dodatna injekcija da one postanu još bolje i još stabilnije. I tu je realnost, da firma koja je imala 15 do 20 zaposlenih sutra ima 40 zaposlenih ljudi. Malo je verovatno da će ovde neko doći da otvori firmu i zaposli 5000 ljudi.
 
Šta je još greška kod nas? Znate, ne ukazuje vam se svaki dan prilika za nečim. Vama se, recimo, pojavi investitor koji bi hteo nešto dobro da napravi u Beogradu ili u Srbiji, hteo bi da donese 10 – 20 miliona evra. I mi dozvolimo da takav čovek ne može da završi posao, a njih ima puno kada je u pitanju građevina, kada je u pitanju turizam. Beograd je jedini grad gde ne možete da natočite gorivo na reci, svejedno da li je to šleper, brod ili neki mali čamac, nego se iz kanti presipa i sipa se ko zna gde. Idite u bilo koji gradić na moru, videćete svaka marina ima točeće mesto, mi kod nas nemamo. To je investicija za koju vi ne možete da dobijete dozvolu, toliko je dug proces da se to uradi. Pojavljivali su se ljudi koji bi tu investirali, pojavljivali su se ljudi koji bi hteli da naprave jahting klub, zimovnik, da se zimi mogu spakovati jahte, jedrilice i tako dalje. Investicija je bila negde oko 7 do 10 miliona evra. I onda čujete kako nemate lokaciju, a uz Dunav s jedne i druge strane trska, šiblje, blato i mulj. Ne mogu da verujem da se ne može promeniti urbanistički plan, jer to je ono što mi nemamo viziju kako treba Beograd da izgleda ili neki drugi grad. I tako nam odlaze investitori ili odlaze naši privrednici koji bi uložili.
 
Kad dođu izbori svi pričaju o malim i srednjim preduzećima, o razvoju, potencijalima i sve to padne u vodu. Nije lako podići privredu, danas vlada ekonomska kriza u celom svetu. Ali smeo bih da tvrdim da bi sa timom ljudi koji bih izabrao, koji su strogo iz privrede i nemaju nikakve veze sa politikom, da bi se u roku od godinu – dve dana osetno poboljšala privredna situacija u Srbiji. Znači, moralo bi da se radi brzo na promenama nekih zakona, morali bi da se razbiju monopoli i morali bi da razvijamo taj preduzetnički duh, da se pospešuju svi oni porodični biznisi koji vam daju perspektivu da uposlite ne samo sebe, nego i svoju porodicu i neke druge porodice.
 
Mi imamo plan, ali šta ćemo kada su u Srbiji takvi zakoni, kad  imamo političare koji jedno pričaju, drugo rade. Mislim da je tu, u ovom trenutku, Ministarstvo finansija rak – rana za sve privrednike, donose se zakoni koji su stvarno, ja ne gledam koja je politička stranka ili opcija, totalno neprimenljivi u praksi. Znate, vi ne možete danas nekom da uvodite fiskalne kase a sutra da skidate fiskalne kase, jednom date 10.000 evra, drugom ne date ništa. Trećem ste stavili, recimo, kaznu za pušenje milion dinara, to su sve nerealne stvari. Neka budu kazne, neka bude sve to kako treba, ali morate da uterate prvo da ta siva ekonomija ne postoji. Eto, uzmite oglase, svi nude javno svoj rad na crno, svoje usluge, opet na crno. Zašto se to radi? Zato što danas čovek kad krene u legalno poslovanje ne može da izgura jedan mesec, jer njemu je stalno posao u minusu kad nešto radi. Znači, mora se napraviti sistem da od onog što zaradi jedan deo ide državi. Ako sam zaradio nula, nula državi. Ako sam zaradio od nečeg mnogo, i državi će ići mnogo. U suprotnom, mene država kažnjava jer ja ne mogu da platim to sve kao savestan građanin i ja to sve krećem da radim na crno. I zato imate pune pijace, pune oglase. Najbolje prolaze oni koji rade na crno, a ljudi koji rade na belo, prolaze najgore.
 
Ekspanzija privatnog sektora je iza nas, prošli smo kroz devedesete godine, kroz jedan ekonomski pakao koji se desio zbog svih poznatih stvari. Ušli smo u dvehiljadite godine kada je ponovo nastavljena ta ekspanzija da se otvaraju privatne firme, ali kriza je učinila svoje. Imamo  jedan gabaritan javni sektor i on zapošljava veliki broj ljudi koji poprilično lagodno žive u odnosu na bilo kog zaposlenog u privatnom sektoru. Kriza je dovela dotle da  se ljudi prosto plaše da ulažu dalje ili su im firme propale, ili su zbog dugovanja na nekom „stend – baju“, sve su opcije sad tu uključene, i pokušavaju da nađu uhlebljenje u nekoj državnoj firmi. To je potpuno pogrešan smer. Znači, ukoliko smo ušli u fazu privatizacije države to je trebalo da se uradi jako brzo. Da biste uradili jako brzo, morate da imate jasan cilj šta, kud, šta hoćete sutra da imate, kakvu državu. Pošto mi to još nemamo definisano, kod nas taj prelazak iz državnog u privatni sektor traje jako sporo.
 
Vidite, vrlo često kad pričamo o nekim stvarima upotrebljavamo onaj američki izraz „blic krig“. Znate, kad nešto hoćete da se desi postoje uglavnom nepopularne mere. I uvek će nekom da se nešto dopadne a nekom neće, pa često kažemo da i medalja ima dve strane. Ima nešto što je lepše, nešto što je ružnije. Ne mogu da uvek svi budu zadovoljni. Ali kad imate jedan smer, kad morate nešto da uradite, to mora da se prvo osmisli i kad se krene da to bude kao dlan o dlan – udareno, i znamo da smo se za te tri godine kompletno privatizovali, ili recimo ostavili smo samo neke strateške tačke, recimo komunalna preduzeća i tako dalje, a sve drugo trebalo je da pređe u privatni sektor. Morali smo za to vreme da pripremimo zakone, partnere, ljude, obuke, penzioni fond da bude drugačiji i tako dalje. Ali mislim da mi nemamo jasan cilj, osim retorički – Srbija je potencijal, Srbija treba da bude vodeća u regionu i tako dalje, a nas su skoro svi živi pretekli, znate, ne treba čovek da bude mnogo pametan da bi to video, samo se malo otputuje. Dajte, stvarno da pomognemo ovoj zemlji, ali onaj ko to ne radi kako treba neka ustupi mesto drugom. Stvarno ne bi bilo loše ne na godinu dana, nego na šest meseci da se podvlače neke crte, da se vidi ko koliko radi, šta je ko uradio. Ne govorim sada samo o političkim strukturama, to treba da bude u svakoj firmi. Šest meseci nemaš rezultate, hajde  daćemo ti još tri, ako ne – prijatelju povuci se, nek dođe neko umesto tebe to neka radi – zaključio je na kraju intervjua za „Net magazin“ Tomislav Jovanović.
 
(18.07.2013)