INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Alibi majstori

Svaki narod ima poredak kakav zaslužuje. A on, taj poredak, zasnovan je na sistemu vrednosti kojeg većina populacije podržava. Poredak, odnosno sistem, determiniše kojim putem će se jedna nacija kretati, u kakvom će društvu živeti i kako će se razvijati.

Manjini, ma koliko pametna bila, preostaje samo da se prilagodi da bi (pre)živela.

Kad je u pitanju Srbija, jasno je da se radi o jednom raspalom društvu u kome caruje naopak sistem vrednosti. Lopovluk, laž, licemerje, neobrazovanje, primitivizam, uz gotovo potpuno preziranje morala i radnih navika, to je ono po čemu smo prepoznatljivi, zbog čega nam je imidž u svetu katastrofalan.

Još od malih nogu, mnoga deca od svojih roditelja uče da lažu i kradu, a ako već nisu u mogućnosti mnogo da prisvajaju tuđe, onda bar da kraduckaju, da se švercuju u autobusu, varaju na ispitima u školi. Pri vršenju ovih nepoštenih radnji, uvek im je pri ruci opravdanje da „tako svi rade“ i da „uče od političara“.

To je, naravno, samo alibi da bi se i dalje nastavilo sa krađom i varanjem.

Ako običan građanin nalazi alibi u ponašanju političara, koji kradu na veliko, onda i političar ima alibi. Političari, naime, kradu zato što građani kradu, a varaju zato što građani varaju.

I dok političari kradu u enormnim razmerama, luzeri samo „kraduckaju“. To se posebno odnosi na zaposlene u državnim preduzećima. Fabrike nisu propale samo zato što su ih direktori potkradali, već i zbog toga što su radnici iznosili iz fabričkog kruga sve šta su mogli. A pošto radnika ima mnogo, a direktor je samo jedan, jasno je da su radnici ti koji su svojim nemarom i lopovlukom oštetili društvena preduzeća više nego oni koji su njima i upravljali.

Posebna priča je to što su svojim očima gledali kako direktori upropašćavaju firme i okretali glavu, kao da ih se to ne tiče. A kad je stavljen katanac na preduzeće i proglašen fajront, onda – kuku lele, državo pomagaj!

Kriv je direktor, on je krao, mi smo jadni pošteni!

Ne tako davno, u sredstvima javnog informisanja objavljena je informacija o tome da je modnu kreatorku Marijanu Mateus mesecima potkradala jedna od njenih radnica, koja joj je iz ateljea u Zemunu ukrala robe u vrednosti od 12.000 evra.

Nekako u isto vreme, u novinama se moglo pročitati da je u saobraćajnoj kompaniji „Lasta“ pod istragom zbog pronevera novca čak 114 vozača. Ukupna šteta naneta preduzeću iznosi blizu 140.000 evra!

Moglo bi se postaviti pitanje – da li je radnica Marijane Mateus baš toliko gladna da je morala da potkrada onu koja joj je dala posao i hleb? I kao drugo, da li su vozači iz „Laste“ toliko socijalno ugroženi da su morali da varaju i upropašćavaju sopstvenu firmu?

Odgovor na ova pitanja nije teško naslutiti. U oba slučaja, lopovi nisu bili primorani na krađu, već su to uradili iz obesti, zbog alavosti, nedostatka sopstvene svesti, radi lečenja nekih kompleksa za koje im njihovi poslodavci nimalo nisu krivi.

Ako je tako, utoliko je njihova krivica veća i trebalo bi da dobiju maksimalno oštru kaznu, kao upozorenje drugima.

Ne može se i ne sme krasti i prisvajati tuđe. A posebno se kao izgovor za krađu, uz traženje nekih olakšavajućih okolnosti, ne može koristiti priča da „svi kradu“, da i direktor radi to isto, ili ona rečenica „Gazda potkrada i iskorišćava mene“.

Ako se ne bi ugledao na druge kada bi držali knjigu u šakama, ili ako bi motikom kopali, zbog čega se ugledaš na druge kada vidiš da oni kradu?

Zato što tvom mentalitetu i sistemu vrednosti kojem si naučen prija da kradeš, a ne prija da učiš i radiš.

Ako znaš da direktor krade, zbog čega ga ne prijaviš policiji? Zašto radiš za lopova?

Ako misliš da te gazda iskorišćava i da nisi dovoljno plaćen, zašto ne daš otkaz i potražiš drugi posao, u kome ćeš se bolje osećati i biti više cenjen?

Misliš li da je tvom gazdi lako, probaj da osnuješ sopstvenu firmu pa da preuzmeš rizik i odgovornost.

Ili možda misliš da ćeš rešiti sve svoje probleme i nagomilane frustracije – krađom?

(09.10.2017)