INDIREKTNO

 
Piše: Aleks Martin
 
Crni dani belog sporta
 
Srbija više ne predstavlja silu u tenisu. Naš na brzinu skrpljeni Devis kup tim oduvala je Velika Britanija, usred Beograda. Prosečni teniseri sa Ostrva očitaše lekciju pulenima Bogdana Obradovića, kako u kvalitetu teniske igre tako i u htenju i borbenosti, a posebno na psihološkom planu. 
 
Dolaze li to našem belom sportu crni dani?
 
Ne samo da dolaze nego su već došli i teško da se tu nešto može promeniti, barem dok u Teniskom savezu sede nesposobni ljudi koji misle samo na svoje privilegije i dok nam je selektor čovek kome je više stalo do politike nego do teniskog igrališta. 
 
Za reprezentaciju Srbije u ovom značajnom meču nisu hteli da igraju Novak Đoković i Viktor Troicki. Po svoj prilici, nemaju poverenje u ljude iz Teniskog saveza i u aktuelnoj situaciji, kada im predstoje značajna takmičenja, nisu bili voljni da se izlažu velikim naporima i rizicima od povrede. Što su tako odlučili ne treba ih previše osuđivati, uostalom i prva zvezda Britanaca Endi Marej dao je otkaz selektoru svoje reprezentacije. Doduše, Škotlanđanin je bio prisutan na Tašu kako bi svojim drugarima dao moralnu podršku, ali – u Teniskom savezu Velike Britanije duvaju neki drugačiji vetrovi i drugi su međuljudski odnosi. 
 
tenis srbija
 
Od samog početka ovog nesećnog Devis kup meča bilo je jasno da je reprezentacija Srbije jedan raštimovani orkestar u kome se ne zna ko pije, a ko plaća. Selektor je odlučio da u prvom duelu raspoloženom Britancu Edmundu suprotstavi nespremnog, bolesnog i nemotivisanog Tipsarevića. Epilog je mogao biti očekivan – Kajl Edmund prosto je zbrisao sa terena našega Janka, koji više nije ni senka onog igrača što je nekada bio među „top ten“ na svetskoj ATP listi. I mada je Dušan Lajović u narednom duelu izravnao rezultat, od Tipsinog debakla ostao nam je gorak ukus u ustima.
 
Drugi dan doneo je novo razočaranje. Igra dublova poodavno predstavlja Ahilovu petu našeg državnog tima, jer selektor ne može ili ne ume da pronađe i da uigra neki tandem. Nenad Zimonjić već je na zalasku karijere i od njega se ne mogu očekivati čuda, posebno ako mu je partner neko sa kim nikada nije ni šljaku zajedno omirisao. Zato nije nikakvo iznenađenje što su posle drugog dana kišovitog duela na Tašu Britanci vodili 2:1. 
 
Treći dan osvetlio je surovu istinu da ne postojimo kao tim. Dušan Lajović potpuno je podbacio, kao da se uplašio mogućnosti da postane heroj meča. Već spomenuti Kajl Edmund, za koga većina ljubitelja tenisa ovde u Srbiji nikada nije ni čula, zgromio je Ducija 3:0 u setovima, donevši kao Big Ben veliku pobedu Britaniji. Zasluženo, Britancima na čast, našima na sramotu i tugu. 
 
Godinama već ljudi iz Teniskog saveza ne vode valjanu brigu o razvoju srpskog tenisa, godinama se zaklanjaju iza uspeha Novaka Đokovića kojem nisu nimalo doprineli. U tenis treba ulagati, tenis treba prepustiti stručnjacima i radnicima, a ne demagozima i poltičarima. Ako hoćemo rezultate. 
 
Jedna lasta ne čini proleće, makar ta lasta bila prva u jatu onih na svetskoj rang listi. U srpskom tenisu sve je prepušteno stihiji i improvizaciji, pa je logično što najbolji među najboljima nije uvek raspoložen da vadi kestenje iz vatre i ispravlja tuđe gluposti, a da mu za to ovde niko ne kaže ni „hvala“. Ne želi Novak da rizikuje svoj teško stečeni ugled time što će da se stavi pod komandu nesposobnog Obradovića i potpuno je u pravu.
 
Šta tek reći o našemu ženskom tenisu? Ana Ivanović i Jelena Janković praktično su bivše igračice, koje su već odavno rekle šta su imale, ne samo kada je u pitanu njihova solo karijera, nego i reprezentativna. Ana je na sedmom nebu, ovih dana se udala i ne bi bilo nikakvo iznenađenje ako uzme nemačko državljanstvo i zaigra za reprezentaciju zemlje svog muža, jer je ovde u Srbiji malo ko dovoljno razume i ceni. Od mlađih snaga jedino nešto pokazuju Aleksandra Krunić i Olga Danilović, ali sasvim je moguće da neki diletanti iz Srbije upropaste i njihovu karijeru, pa bi ovim mladim i ambicioznim devojkama bilo pametnije da odu što dalje odavde. 
 
Kako radimo tako nam se i vraća, koliko ulažemo toliko ćemo i dobiti. Ali nemojmo se zavaravati. Kada Đoković jednoga dana završi karijeru proći će sto godina dok Srbija ponovo ne dobije nekog svetskog igrača. Sa setom ćemo preko „Jutjuba“ posmatrati Noletove mečeve i maštati da nam Bog podari nekog novog šampiona. 
 
Ali Bog ne pomaže svakom... 
 
(17.07.2016)