INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Devet medalja

Ni manje zemlje, ni većih sportskih heroja. Na upravo završenim Olimpijskim igrama u Riju sportisti iz Srbije osvojiše devet medalja, što je priličan uspeh za našu sportsku porodicu. U paklenoj konkurenciji, gde su svi bili „napaljeni", maksimalno motivisani i spremni Srbija se obrukala nije, štaviše žetva medalja bila je veća nego u Londonu pre četiri godine!

Šta je to u našim genima što nas vuče ka uspesima, podiže na zvezdano nebo slave? Je li to dar za nadmetanje, neuništivi sportski duh, junačko srce koje smo od predaka nasledili ili naš poznati inat? Možda sve zajedno, možda i više od toga, jer Srbija nije samo jedna obična reč, Srbija nije jedna obična zemlja, velika je Srbija onoliko koliko su velika dela njenih heroja.

Počelo dobro nije, tamo u dalekom Brazilu. Nizala su se takmičenja, sportske discipline, defilovali strelci, veslači, na megdan svojim rivalima izlazili vaterpolisti, košarkaši... Nije nas nekako išlo pa smo, skloni preterivanjima i nimalo strpljivi, već počeli i da sumnjamo u naše sportiste. A onda... onda nas je posle kiše ogrejalo i brazilsko sunce. Sve ostalo je istorija, koja će biti zlatnim slovima zapisana.

U trenucima dok teče šampanjac, dok očekujemo da nam se sa onog čuvenog balkona obrate naši sportski junaci, medaljama ovenčani, ne možemo a da ne ponovimo onu već pomalo otrcanu frazu: „Sportisti su naš najbolji proizvod". Jesu zato što su istrajni, uspešni, zato što su se dokazali i iskazali u neravnopravnim dvobojima sa mnogo bogatijim zemljama, koje u sport ulažu velike novce i iza kojih stoje moćne organizacije i lobiji. A onim hejterima koji bi da u svemu traže dlaku u jajetu, onima koji misle da je moglo i bolje, samo treba poručiti da se pokriju ušima.

Po starom običaju, uspehe sportista koriste političari u svrhu sopstvenog marketinga. Ne uloživši ni žute banke u sport, posebno u onaj bazični u školama, od koga sve počinje, naše glavonje će da medalje prikazuju kao uspeh svoje politike i ispravnosti svoga kursa prema sportu. Lepo im reče onaj vaterpolista Prlainović – „medalje nisu plod sistemskog ulaganja". Tačno. Medalje pripadaju samo sportistima koji su ih krvlju, znojem i suzama zalili i iza kojih ne stoji niko osim njih samih i njihove volje.

Ako je tako, a tako dakako jeste, zašto onda slavimo uspehe sportista? Nismo li i mi, obični mali ljudi, obični poreski obveznici pomalo licemerni i sebični, baš kao političari? Da li zaslužujemo ovakve ljudine, ovakve sportske heroje ili nam njihovi uspesi dođu samo kao melem na sopstvene ljute rane i promašene živote? Nemamo mnogo radosti, nismo ih sami zaslužili, pa očekujemo da nam radost donese neko drugi.

Ali da se vratimo priči sa početka ovoga teksta. Devet medalja, da nije nekakva greška? Ne, nije, devetu, zapravo prvu ako ćemo po hronološkom redu, uzela je džudistkinja Majljinda Keljmendi sa Kosova i Metohije, a činjenica da zvanična Srbija ne priznaje ovu medalju kao medalju sportista Srbije dovoljno govori o tome da su se naši političari južne srpske pokrajine zapravo odrekli.

Ali ako oni koji su Kosovo izdali i svojom politikom odbacili nemaju patriotske svesti, mi za koje su sportski heroji i osvajali medalje, mi, narod Srbije, tu svest moramo imati!

(22.08.2016)