INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Druga strana medalje

Srbija  je zemlja košarke! Ako je neko do sada i mislio da je ovo samo jedna demagoška fraza, naši momci su ga demantovali na upravo završenom „Eurobasketu“ održanom u Turskoj. Mada smo na obale Bosfora došli u desetkovanom sastavu, bez sedmorice standardnih reprezentativaca, oko vrata košarkaša opet je zasijala medalja.

Muški, junački, kao što i očekujemo od naših!

Ništa nam ne mogu ni nevolje, ni povrede i otkazi, čak ni sudije, mada su ovi poslednji kumovali porazu naše selekcije u finalu EP sa Slovenijom. Košarkaši Srbije odigrali su do svojih limita, složno i odgovorno, a epilog je – treće uzastopno finale na velikim takmičenjima.

Mnogi košarkaški stručnjaci iz čitavog sveta godinama analiziraju igru srpske reprezentacije. Ljudima nije jasno u čemu je tajna uspeha, kako to da se uvek iznova izdižemo kao Feniks iz pepela? Iskreno, to ni mi sami ne umemo da objasnimo. Talenat postoji, ali ima ga i kod drugih. Isto je i sa voljom za pobedom, kvalitetom igrača i stručnog štaba – sve to poseduje barem šest evropskih reprezentacija. Ali ono što, čini se, ima samo kod Srba to je ta „hemija“, atmosfera u timu, drugarstvo, veliki ponos, gotovo prkos, pozitivna drskost, vera u sebe čak i u najtežim momentima. A tih momenata mnogo je bilo u Istanbulu.

U trenucima zasluženog slavlja ne bi bilo fer nikoga posebno imenovati. Ali neka nam bude dopušteno da napravimo jedan izuzetak i apostrofiramo jednog čoveka, onog najdragocenijeg. A on se zove – Aleksandar Đorđević. Poput njegovog imenjaka Makedonskog, selektor reprezentacije Srbije skovao je ratnu strategiju koja je dovela do uspeha, bio pogonska snaga naše čete, svojom harizmom i energijom ulivao dodatnu snagu kada je bilo najpotrebnije. Zato bi najveći dobitak za srpsku košarku bio – da „Sale nacionale“ ostane na kormilu Srbije.

Ne treba kriti da je bilo i onih Srba koji nisu verovali u naš nacionalni tim, a sada slave Bogdanovića i družinu. Oni koji znaju samo da kritikuju iz udobnih fotelja pred televizorom, sad pametuju i mudruju. Ali neka ih. Takav je naš mentalitet i u tome se nećemo promeniti. Bitno je ono što ostaje, a ostaće zapisano da je košarkaška reprezentacija Srbije zadržala kontinuitet osvajanja medalja i ostala u evropskom vrhu, zainat svima i uprkos svemu.

A sad malo i o onoj tamnijoj strani. Poznato je da su mnogi reprezentativci otkazali selektoru Đorđeviću, još uoči priprema. Reč je o onima čija imena i prezimena imaju veliku košarkašku a i novčanu „težinu“, o asovima, zvezdama tima. O ljudima koji bi trebalo prvi da povuku, a nisu. O ljudima koji bi trebalo da služe za primer mlađima.

Na pamet nam ne pada da ovde bilo koga osuđujemo. Nismo u koži Teodosića, Jokića, Raduljice, pa i nemamo pravo da zaključujemo njihove motive i komentarišemo njihovu odluku da ne budu deo tima na „Eurobasketu“. Ono što, međutim, možemo da primetimo, to je da su naši glavni konkurenti u Istanbulu uglavnom bili u najjačem mogućem sastavu. Kod njih otkaza i izgovora skoro da nije bilo.

Ista stvar, ali u mnogo drastičnijem obliku, ponovila se na teniskom meču Francuska-Srbija u Lilu minulog vikenda. Mada je bilo u pitanju polufinale Devis kupa, mada je ulog bio veliki, naši najbolji teniseri nisu smatrali da treba da stanu pod nacionalnu zastavu.

Zbog čega nekima nije čast da igraju za Srbiju? Da li zato što nemaju dovoljno patriotizma, da li što su egoisti, razmažene zvezde, ili je u pitanju nešto drugo? U svome vaganju, u procenjivanju šta dobijaju a šta gube igranjem za reprezentaciju, u razlozima ZA i PROTIV, ovoga puta prevagnulo je ono što nam se ne dopada, ali ne smemo zaboraviti da je reč o ljudima koji su mnogo puta do sada dokazali svoj patriotizam. Ko zna, možda im je i muka od toga da ga uvek iznova dokazuju ako u svojoj zemlji ne nailaze na dovoljno poštovanja. Ako odnos nacionalnog saveza prema njima nije korektan. Ako deo javnog mnenja pljuje po njima. Ako ne dobijaju dovoljnu podršku iz svoje zemlje u trenucima kad im je teško i kad im ta podrška treba.

Koga nema bez njega se može i to je tačno. Ali je posle ovoga što nam se dešavalo u Istanbulu i Lilu vreme da stavimo prst na čelo i da se svi zajedno zamislimo. I oni koji su otkazali i oni koji su – zakazali.

18.09.2017.