INDIREKTNO

 
Piše: Aleks Martin
 
Hleba i igara
 
Fudbalski „Mondijal“ u Brazilu bliži se kraju. Uskoro će ova smaračina da se završi, pa će teror koji državna televizija vrši na nedužnim gledaocima moći da prestane. Živeo 14. jul!
 
 
Da ne bude zabune, NISAM mrzitelj bubamare. Pokatkad, ako nemam pametnijeg posla, i sam odgledam neko poluvreme, ali uvek se posle toga pokajem. Niti ja mogu da povratim svoju mladost, niti je fudbal ono što je nekada bio. Sve je manje majstora, sve više dunstera koji trče kao muve bez glave. A posebna priča je to što se „najvažnija sporedna stvar na svetu“ toliko bljutavo komercijalizuje, da su i plavuše ukapirale kako je najvažniji cilj u čitavoj priči – lova.
 
Hleba i igara – to je deviza svih vlastodržaca još od cara Kaligule. Narodu, kao detetu, treba davati nekakav ventil, zabaviti ga banalnom predstavom kako bi zaboravio da ga poltičari pljačkaju, tajkuni iskorišćavaju.  A kod nas, u zemljici Srbiji, taj fenomen je posebno izražen. Kladionice su na svakom koraku, a čelnici medija su u dilu sa njima jer neumerenim propagiranjem fudbala privlače se mase luzera da ostavljaju svoje pare vlasnicima kladionica, likovima sumnjivog pedigrea. 
 
Možda bi sociolozi i psihlozi mogli da odgovore na pitanje zašto su mladima uzori neki polupismeni likovi koji guraju kožnu mešinu?! Zbog čega se mase identifikuju sa Mesijem umesto sa Nikolom Teslom i kako je ovo društvo u kojem živimo došlo do tako poremećenog sistema vrednosti da jedan prosečan fudbaler može da zaradi 20 puta više od doktora nauka? 
 
fudbal
 
Fudbaleri su moderni gladijatori kojima su oni koji ih kupuju i prodaju kao roblje namenili dvojaku ulogu. S jedne strane, oni igraju ulogu zabavljača i odvlače pažnju narodnim masama, sa druge predstavljaju glavne poluge sportskog biznisa, i svojom harizmom privlače milione ljudi da ostavljaju svoj novac na blagajnama stadiona, u kladionicama, da kupuju dresove, suvenire... Da nije jednog Mesija, jednog Ronalda, mnogi bi ostali bez posla, jer industrija sportskog biznisa predstavlja jednu od retkih privrednih grana koja, u vremenu krize liberalnog kapitalizma, ima rastući profit.
 
Što se Srbije tiče, naša reprezentacija i ovoga puta nije na smotri najboljih svetskih timova, što je logična posledica stanja koje vlada u domaćem sportu. Fudbal nam je, kao i država, truo, vode ga nesposobni, korumpirani ljudi, demagozi, bliski kriminalnim strukturama, koji u borbi za svoj sebični interes ruše pred sobom svakoga ko im se nađe na putu. Ostaje da se nadamo da će država jednoga dana da se pozbavi i mahinacijama u sportu, da će se fudbalski klubovi privatizovati i da će da proradi velika metla, jer samo generalnim čišćenjem i deratizacijom može da se uništi pacovsko gnezdo koje ne da našem fudbalu da se razvija. 
 
Uostalom, kad su mogli Bosanci, mogu i ovi naši indijanci...
 
(9.7.2014)