INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Javne kuće

I vrapci na grani znaju da su rak rana srpske privrede – javna preduzeća. Njihov rad je sve samo ne efikasan, na čelu tih društvenih firmi uglavnom se nalaze partijski poslušnici koji nisu postavljeni na osnovu nezavisnog konkursa nego po političkoj podobnosti. U javnim preduzećima caruju javašluk, rasipništvo, nepotizam i korupcija, te firme odlikuje neodgovornost, nemar, bahatost i diletantizam u upravljanju, što rezultira ogromnim gubicima koje poreski obveznici Srbije plaćaju.

Zašto je to tako i može li biti drugačije?

Da bismo bolje razumeli ovaj fenomen, specifičan za „banana države“ sa kriminogenim strukturama, moramo razumeti kako funkcionišu državne firme i koja je njima uloga namenjena u ovom našem bolesnom poretku.

Javna (državna) preduzeća, kako im i samo ime kaže, bave se poslovima od javnog društvenog značaja, što će reći da – 1. Njihova delatnost mora da bude stopostotno dostupna javnosti, to jest građanima koji ih plaćaju i 2. Njihova delatnost mora da bude usmerena ka građanima Srbije, to jest svih poreskim obveznicima.

U poretku koji sada imamo, a koji je brižljivo negovan od svih garnitura na vlasti još od vremena Miloševića, imamo situaciju da se delatnost javnih preduzeća krije od javnosti i da je ta delatnost pogrešno usmerena. Naime, javna preduzeća tako su ustrojena da ona služe mafijaškom sistemu, a ne građanima Srbije!?

U takvim preduzećima direktori imaju ulogu da služe spomenutom sistemu i kako takvi oni su neposredno odgovorni nosiocima takvog poretka, odnosno političarima koji drže poluge vlasti. Zajedno dele kolač, odnosno profit koji preduzeće ostvaruje, a mrvice tog profita, u vidu plate, daju činovnicima kojih ima kao kusih pasa. Ti činovnici koji su, kao i njihov direktor, ustoličeni na osnovu političke podobnosti dobijaju platu ne za svoj rad, nego – da bi ćutali o lopovlucima u firmi i da bi na izborima glasali za one koji su ih na to radno mesto i postavili.

Svi zaposleni u javnim preduzećima primaju plate iz budžeta republike Srbije, znači iz džepova poreskih obveznika, i na tržištu NEMAJU KONKURENCIJU, jer je istu država eliminisala kako bi štitila samovolju i monopol koji omogućava direktorima javnih preduzeća da rade šta hoće. Taj monopol , naravno, veoma štetno deluje i na kvalitet usluge koju ta javna preduzeća isporučuju građanima.

Gotovo sva javna preduzeća imaju manjak zaposlenih radnika, a višak zaposlenih neradnika – direktora, šefova, vozača, sekretarica, kafe – kuvarica...

Gotovo sva javna preduzeća gomilaju ogromne gubitke.

Gotovo sva javna preduzeća krše zakone.

Gotovo sva javna preduzeća maltretiraju građane Srbije, na čijoj grbači žive. I tako dalje, i tako dalje...

Dok se god toleriše ovakav način poslovanja „javnih kuća“, Srbiji nema spasa. I nema te reforme koja ovde može da uspe.

(24.01.2017)