INDIREKTNO

 
Piše: Aleks Martin
 
Kolektivna euforija
 
Srpski su sportisti najbolji ambasadori svoje zemlje, mnogo uspešniji od onih koji su za to plaćeni. Dogodilo se ono čemu se malo ko nadao – na šampionatu fudbalera mlađih od 20 godina, naši „orlići“ osvojiše titulu svetskog prvaka i razgališe čitavu naciju!
 
Na dalekom Novom Zelandu ispisano je poglavlje koje će zlatnim slovima ostati zabeleženo u istoriji srpskog sporta. Posebno raduje što je uspeh ostvaren u fudbalu, najpopularnijem sportu, gde Srbi nisu navikli na trofeje. Obeshrabreni lošim rezultatima naših klubova u evropskim takmičenjima, kao i nacionalnog „A“ tima u kvalifikacijama za EP, već smo počeli pomišljati da fudbal nije igra za nas, kada su nas Veljko Paunović i njegovi „Novozelanđani“ razuverili. Hvala im na tome što vraćaju veru u naš fudbal!
 
Kao i čitavo društvo, i fudbal je u Srbiji bolestan. Ima tu kriminala, mutnih, nečasnih radnji, ima huliganizma, stadioni koji su na utakmicama sablasno prazni liče na ruine. Zbog dubokih, nagomilanih problema koji se godinama ne rešavaju, ne možemo tvrditi da ovaj uspeh mladih fudbalera Srbije predstavlja ozdravljenje, ali - ohrabrenje svakako jeste.
 
Podvig "orlića" deluje terapeutski na mentalno zdravlje nacije, koja je odavno odlepila. Lečimo naše frustracije kroz pobede sportskih heroja, koji su nas ničim izazvani obradovali i bacili u kolektivnu euforiju. 
 
fudbal
 
Čelnici Beograda najavljuju da će svetskim prvacima biti priređen nezaboravan doček ispred skupštine grada. I dobro je što je tako, jer momci su poštovanje zaslužili. Naši političari treba da ih ljube tamo gde ih je jedino njihova rođena majka ljubila, jer oni im dobro dođu kada treba skrenuti pažnju narodnih masa sa bede u kojoj žive i zakamuflirati brojne probleme sa kojima se naša zemlja suočava.
 
„Hleba i igara“ – parola je starih Rimljana. Mi, doduše, hleba baš i nemamo mnogo, ali igara – što političkih, što televizijskih ili sportskih, ima za izvoz. Rijaliti zvani Srbija radi kao dragstor, 24 sata na dan!
 
Ovog su leta, recimo, na programu takozvane „Evropske olimpijske igre“, besmisleno takmičenje koje retko ko ozbiljno shvata. Ali je Tomislav Nikolić odleteo u Baku, da mu put vidi kaput i da popije kafu sa liderom bratskog nam Azerbejdžana. Posle uspeha mladih fudbalera, ne sumnjamo da će predsednik Srbije organizovati i prijem (čitaj: krkanluk) za mlade fudbalere, da će ih kako to samo on zna, očinski potapšati po ramenu i iskoristiti priliku za svoju ličnu medijsku promociju. 
 
Verujemo da će i Siniša Mali takođe da potapše fudbalere, utoliko pre što i u njemu samom leži neuništivi sportski duh, posebno kada su u pitanju - sportovi na vodi.
 
A premijer će doći na kraju. Kao šlag na (reform) tortu. Čim potpiše nekakvo novo poniženje, proguta ucenu, ispuni nalog...
 
Baš smo mi srećna nacija!
 
(20.06.2015)