INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Kriza u srcu Balkana

Odavno je poznata činjenica da je Balkan veliko bure baruta. Dovoljna je samo jedna iskra pa da raspali plamen, koji bi inicirao rat sa nesagledivim posledicama ne samo po naš region, nego i po Evropu. Taj rat išao bi na ruku onima koji već godinama profitiraju na tuđoj nesreći – plutokratama iz Londona i Vašingtona.

NATO razbojnici, u svojim zločinačkim planovima, manipulišu nacionalističkim strastima Albanaca iz Vardarske Makedonije, koji su spremni da izazovu haos.

U takozvanoj "Makedoniji" su uzavrele emocije. Ova nazovi država, u stvari veštačka tvorevina koju je ustanovio Josip Broz Tito po nalogu Kominterne, od svog „osamostaljenja“ početkom devedesetih pa sve do danas neprekidno je rastrzana unutrašnjim protivrečnostima i nacionalnim sukobima, konstantno je nestabilna, što apsolutno odgovara planovima Amerikanaca koji su je faktički okupirali. Vardarska Makedonija je u polukolonijalnom i vazalnom odnosu prema NATO savezu i, kao takva, predstavlja lak plen belosvetskih hohštaplera i lešinara koji bi da unište pravoslavlje.

Vardarska Makedonija je istorijska srpska pokrajina koja je nasilno i nezakonito,  mimo  volje srpskog naroda, otrgnuta od Srbije samovoljom bravara Tita, a uz aminovanje srpskih komunista – izdajnika naših nacionalnih interesa i Brozovih podrepaša. Titu nije bilo posebno teško da ovu zemlju otcepi od njene matice Srbije, jer se uz pomoć Rusa prethodno obračunao sa srpskim patriotama – rojalistima, deo njih pobio, deo pohapsio, a preostali su se spasli bekstvom u emigraciju. Posle Titove smrti, umesto da zemlju za koju su ginuli naši dedovi vrate u okrilje Srbije, srbijanski komunisti nastavili su sa Titovim kursom i time pljunuli na kosti naših žrtava. Šansu da Vardarsku  Makedoniju vrati tamo gde ona po svojoj istoriji, kulturi i međunarodnom pravu i pripada imao je Slobodan Milošević, ali je kao dobar Titov učenik pustio Vardasku Makedoniju da se otcepi od Jugoslavije onda kada su to učinile Slovenija i Hrvatska. Pri tome se nije obazirao na volju našeg naroda i na sudbinu Srba kojih u Vardarskoj Makedoniji ima prilično mnogo.

Ono što je najpogubnije, to je da je Srbija – suprotno svojim strateškim, ekonomskim i nacionalnim interesima - priznala Vardarsku Makedoniju kao posebnu državu i to pod imenom „Makedonija“ koje je prilično problematično, jer Makedonija je istorijska grčka pokrajina koja nema nikakve veze sa onim narodom koji danas sebe naziva „Makedonci“. Time ne samo što se legitimišemo kao narod bez svesti, nego se zameramo i Grčkoj, koja nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije.

Žalosno je da deca u Srbiji u svojim udžbenicima iz istorije i dalje uče Brozovu istoriju i smatraju takozvanu „Makedoniju“ državom koja nema veze sa Srbijom, dok „Makedonce“, kvazi naciju nastalu mešavinom Srba i Bugara, priznajemo posebnim narodom. Ukoliko nastavimo sa ovakvim komunističkim načinom tretiranja naših nacionalnih interesa, sva je prilika da će đaci u Srbiji uskoro u školama učiti i da je Kosovo posebna država koja nema veze sa Srbijom.

Zato možda nije daleko dan kada nas, Srba, ni u Srbiji biti neće, jer ovakvi kakvi smo sada ni ne zaslužujemo drugačiju sudbinu.

Ali vratimo se nepobitnim činjenicama iz istorije. Glavni grad sadašnje Vardarske Makedonije – Skoplje – nekad je bio prestonica Cara Dušana i najmoćnije srednjovekovne srpske države, koja je izlazila na tri mora. Po dolasku Turaka na Balkan, Vardarska Makedonija doživljava okupaciju osmanlijskih varvara, da bi konačno bila oslobođena u Balkanskim ratovima 1912/13. Tada, posle poraza Turske čiju su potpunu katastrofu i odbacivanje sa Bosfora sprečili Englezi, Srbija je dobila Vardarsku, Bugarska Pirinsku, a Grčka – Egejsku Makedoniju. I dok su Bugari i Grci do danas zadržali svoje delove istorijske pokrajine Makedonije, mi smo se našeg odrekli.

Posle otcepljenja od Jugoslavije i dolaska pod okupaciju NATO, političari iz Vardarske Makedonije, marionete i poslušnici Amerikanaca, vode politiku koja je suprotna interesima pravoslavnog življa što nastanjuje tu teritoriju. Samo se po sebi razume da je ta politika okrenuta i protivu Srbije. Podsećanja radi, na nedavnom glasanju o prijemu takozvane države Kosovo u UNESKO, Skoplje je glasalo ZA i time još jednom potvrdilo da puca sebi u nogu. Kada je tako, nije nikakvo čudo što su se šiptarski ekstremisti ohrabreni takvom politikom povampirili, što teže da otrgnu deo Vardarske Makedonije i da ga pripoje Albaniji.

U takozvanoj "Makedoniji" sada postoje tri glavne političke struje i sve  su – antisrpski oprijentisane. Imamo grupaciju Zaeva, američkog plaćenika, imamo VMRO – probugarsku političku partiju koja nastavlja tradicije onih terorista što su sa ustašama učestvovali u ubistvu našeg kralja Aleksandra Karađorđevića, i naravno imamo šiptarsku partiju koja radi na stvaranju takozvane „Velike Albanije“. Pošto se takva Albanija može vaspostaviti samo po cenu otimanja teritorija pravoslavnih naroda na Balkanu, jasno je da strategija Šiptara vodi Balkanskom ratu. A u tom ratu, dođe li ne daj Bože do njega, najviše će da stradaju „Titovi Makedonci“.

Da rezimiramo – kucnuo je čas da se pravoslavni narodi u Vardarskoj Makedoniji ujedine protiv SAD, a - ako to ne mogu sami - da pozovu u pomoć i neku veliku silu, recimo Rusiju koja ima svoje interese na Balkanu, a ima i veće pravo da ovde bude prisutna nego Amerikanci. Takođe je možda trenutak i da Srbija pokuša da pronađe zajednički jezik sa patriotskim političkim snagama u Vardarskoj Makedoniji. Srbija ima interese na području nekada svoje pokrajine, i ona se tih interesa nikada odreći ne sme.

A ako bude nekog sukoba između pravoslavnog življa u Vardarskoj Makedoniji sa šiptarskim nacionalistima, to će možda biti prilika da se na Balkanu zauvek reši takozvano „albansko pitanje“, ali ne onako kako to zamišljaju Amerikanci.

(28.04.2017)