INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Luzerski DNK

Srbi su baš teško podneli (neus)peh svoje fudbalske reprezentacije. Navikli smo da od sportista očekujemo da leče naše komplekse i frustracije, zaboravljajući pri tome da oni imaju i svoje, sa kojima ne znaju da se izbore.

 

Mi smo ljuti na sportiste, umesto da u njima prepoznamo i naše vlastite osobine.

Ni krivi ni dužni, naši fudbaleri našli su se na Svetskom prvenstvu. Takav rezultat čelnici našeg Fudbalskog saveza nisu očekivali, pa se nađoše u čudu kada je trebalo organizovati i pripremiti reprezentaciju za Mondijal u Rusiji. I naši fudbalski vlastodršci, u skladu sa svojom psihologijom i životnom filozofijom, preduzeli su odgovarajuće mere.

Kao prvo, najurili su onoga ko je i najveći „krivac“ za plasman na Svetsko prvenstvo – selektora Slavoljuba Muslina.

Muslinova je najveća odgovornost što je uspeo, a ovde se ne prašta uspeh. Takođe je kriv i što je pokvario planove fudbalskih funkcionera – umesto da letuju negde sa svojim švalerkama morali su nešto da rade. Da se „lomataju“ da organizuju pripreme fudbalera, uz sve što takve pripreme nose sa sobom.

A možda najveći Muslinov greh jeste to što nije dopustio da mu neki „menadžeri“ sastavljaju tim, da mu se mešaju u struku, odnosno posao. Da mu oni koji sa fudbalskom taktikom nemaju veze, govore šta i kako treba da radi.

Zato je uspešni selektor oteran, a doveden je klimoglavac bez dana radnoga staža.

fudbal

Svako ko se fudbalom ozbiljno bavi, zna da su za uspeh u tom sportu potrebne tri ključne stvari. Takozvano „sveto trojstvo“ – organizacija, to jest fudbalski savez, struka, to jest trener, i – izvršioci, to jest fudbaleri.

Kada se ima u vidu kakvi ljudi sede u foteljama našeg fudbalskog saveza i kakvog su „stručnjaka“ ustoličili na mestu selektora, postaje jasno da su neposredni izvšioci, fudbaleri, morali da vade kestenje iz vatre, odnosno da je sav teret pao na njima.

To je ipak bilo iznad njihovih objektivnih mogućnosti, tim pre što ne raspolažu nekim posebnim fudbalskim kvalitetom, niti imaju dovoljno samopouzdanja i želje da dostojno reprezentuju Srbiju.

Kad bismo imali sposobne ljude u fudbalskoj organizaciji i struci, ti ljudi bi mogli čak i iz prosečnog igračkog kadra kojim raspolažemo da izvuku maksimum, što bi bilo dovoljno da se „orlovi“ nađu barem u osmini finala.

Ovako, prepušteni sami sebi, suočeni sa očiglednom činjenicom da one koji su ih okupili boli uvo za sve i da samo razmišljaju kako će da napune sopstvene džepove, i sami igrači su se uklopili u luzerski mentalitet i odigrali svoje utakmice bez veze.

Bili su fizički na terenu, a u mislima – ko zna gde.

Jedva su čekali da se završi ta smaračina i da spakuju kofere.

Zašto nije bilo patriotizma u srcima naših igrača? Zato što ga nije bilo ni među onima koji su ih na Mondijal doveli, zato što ga nema ni kod čitave nacije. Onaj ko ima suviše veliki ego, taj može samo sebe da voli, jer u njegovom srcu nema mesta ni za kog drugog.

Ni za majku i oca, ni za ženu i decu. Naravno, ni za Otadžbinu.

Onaj ko ima suviše veliki ego taj misli za sebe da je Bog, a za ostale da su loši. Da su daleko ispod njega.

Takav je slučaj i sa našim fudbalerima. Zato na utakmicama i nemaju samopouzdanja jer o svojim saigračima nemaju dobro mišljenje, a sa druge strane reakcije javnosti ne potkrepljuju visoko mišljenje koje im njihov sopstveni ego reflektuje o sebi.

Njima uvek treba od nekog drugog potvrda da vrede onoliko koliko misle da vrede.

Ako tu potvrdu ne dobiju osećaju se loše, pa pošto ne žele sebe da uzdignu samousavršavanjem, onda se trude da barem unize drugog.

Zato potcenjuju uspeh svog protivnika traženjem alibija i pričama o takozvanim sudijskim zaverama.

Naši fudbaleri kao da ne shvataju da su oni na Mondijalu zbog Srbije i da su deo kolektiva koji mora da diše istim plućima.

Plasirali su se i – dosta od njih.

Zar još neko ima pravo da traže da – pobede?

Isti su kao i navijači koji u Srbiji grizu nokte zbog njih, jer ti navijači ustvari se ne sekiraju zbog Srbije, nego su ljuti na fudbalere što im porazima uskraćuju njihovo „legitimno pravo“ da nahrane svoj vlastiti ego.

Poraze fudbalera prosečni navijač u Srbiji, luzerskog mentaliteta, doživljava teško ne zato što je izgubila Srbija, nego zato što mu ti porazi produbljuju njegove sopstvene komplekse i frustracije.

„Poraz je Srbima deo njihovog DNK“ – bilo je napisano na Tviter profilu „Albanian Soccer-a“ uoči meča Srbija – Švajcarska na Mondijalu u Rusiji.

Da li su Albanci u pravu?

(03.07.2018)