INDIREKTNO


Piše: Aleks Martin
 
Napredno propadanje 

Osim afera, u Srbiji se ne proizvodi ništa. Naši vlastodršci moljakaju strane investitore da ovde ulažu, apeluju na građane Srbije da otvaraju privatne firme, a da prethodno nisu ispunili uslove za normalno poslovanje. Cinično zvuče reči onih koji su ceo svoj radni vek na državnoj grbači, kako popuju marljivim privatnicima šta treba da rade.
 
Poslovna klima u Srbiji je katastrofalna. Država dere male preduzetnike sa porezima, a tajkunima nameštaju tendere. Birokratija je ogromna, na dozvole se čeka mesecima, a pravne zaštite nema. Onaj ko bi hteo da investira ne može ni da izvede normalnu kalkukaciju, jer se zakoni menjaju kako kome moćniku padne na pamet, a korupcija cveta. Vlada nelojalna konkurencija, o poštenoj tržišnoj utakmici ne može biti ni govora, pa je takvim sistemom već u korenu rad kao kategorija obezvređen. 
 
Država čerupa privatnike i ne zna za milost. 
 
Ako neki sitni preduzetnik duguje državi 5000 dinara, račun mu ekspresnom brzinom bude blokiran, a kada država duguje preduzetniku milione, nikom ništa. U slučaju da sitni privatnik smeta nekom tajkunu, šalju mu se razne inspekcije i mučenik biva izložen takvim pritiscima da mu na kraju ne preostane drugo nego da stavi katanac na svoje preduzeće.
 
Naravno, i to ima cenu, jer su se naši pametni političari potrudili da izglasaju takav zakon po kojem je zatvaranje firme skuplje nego registrovanje iste u APR-u!
 
Prosjak
 
Država nema svesti, a nema ni sluha za potrebe proizvođača i preduzetnika. Umesto da tom sektoru obezbede uslove da poleti sopstvenim krilima, pa da se poveća bruto društveni proizvod i standard svih građana, vlastodršci u privatnicima gledaju samo piliće koje će da čerupaju kako bi namakli novac za sebe i svoje botove. Mali broj radnika u privatnom sektoru hrani ogromnu armiju nadmenih i nesposobnih neradnika, parazita i skorojevića iz vladajuće partije.
 
Zato Srbija tone i propada rapidno.
 
Zato niko pošten i normalan ovde ne investira.
 
Zato je Srbija nepoželjna destinacija za biznis.
 
Seljaci su posebna priča. O njima država uopšte ne vodi računa, pa se poljoprivrednicima ne isplati da bilo šta proizvode. Domaći poljoprivredni proizvodi su skupi, jer je skupa proizvodnja, i zato što se poljoprivredom bave uglavnom mali proizvođači koji nikako ne mogu da budu konkurentni ceni koju daju veliki proizvođači u zemljama u kojima je proizvodnja u startu jeftinija. Zato se i događa paradoks da uvozimo pasulj iz Madagaskara, jer je on i uz carine i troškove prevoza jeftiniji od domaćeg!
 
Umesto da razradi ozbiljnu poljoprivrednu strategiju i stimuliše proizvodnju, država štiti uvoznički lobi koji upropašćuje sela po Srbiji. U normalnim zemljama država otkupljuje sve viškove proizvoda od seljaka, a kod nas seljaci prosipaju mleko i bacaju krompir, jer ne mogu da ga prodaju!?
 
Ova vlast ide stopama svojih prethodnika, koji se seljaka sete samo pred izbore i obilaze domaćinstva po Srbiji samo da bi se slikali u predizbornoj kampanji, a poljoprivrednike na selu tretiraju isto kao i preduzetnike u gradovima. 
 
Svi mi koji ne pripadamo njihovoj kasti služimo naprednjacima samo kao ovce za šišanje. 
 
Puna su im usta malih i srednjih preduzeća, a kada treba stvoriti uslove za normalno poslovanje istih, onda niko iz vlasti neće prstom da mrdne. Stalno prosipaju demagogiju da se brinu o selu i kao fol žele da pospeše zapošljavanje, a u ruralnim oblastima vlada pustoš i bela kuga. Seljaci beže u gradove, nadajući se da će barem tamo moći da zarade neku crkavicu za preživljavanje. 
 
A ako bi neki proizvođač sa sela ili iz grada poželeo da podigne neki kredit za svoje poslovanje, dočekali bi ga pohlepni bankari sa zelenaškim i pljačkaškim kamatama.
 
Spasa nam nema, a tek neće da ga bude!
 
(07-05-2015)