INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Neosvešćeni

Dvadeseti vek predstavlja razdoblje koje bi Srbi voleli da zaborave. Dva balkanska, dva svetska i jedan građanski rat, uz genocid kojem smo bili izloženi i komunizam što nas je osakatio, sve je to ostalo iza nas. Slobodu smo najčešće osvajali krvlju, ali ono što smo dobijali na bojnom polju gubili bi rđavom diplomatijom.

Tera nas neki maler, kao da smo ukleti!

I taman kada smo pomislili da je vreme da i nama sunce konačno svane, došao je Novi svetski poredak, u kome je za Srbe rezervisana ulova robova. Tome svesrdno pomažu naši vlastodršci, koji su svojom bezumnom politikom rasprodali skoro sve resurse, upropastili ekonomiju, ustanovili poredak bezakonja, oterali najpametnije ljude iz zemlje, te rasturili moralne i društvene vrednosti.

Zašto nam se sve ovo dešava? Kada ćemo već jednom da se dozovemo pameti i da okrenemo novi list? Ima li uopšte nekakve nade da ćemo u dogledno vreme isplivati iz ove agonije?

Teoretski – da, ali da bi se to dogodilo moramo se iz korena menjati. Moramo menjati sistem koji nas uništava, a da bi njega promenili, moramo najpre početi da menjamo sebe i svoju svest.

Kod građana Srbije svest je na veoma niskom nivou. Kada ovo kažemo, mislimo na svaku vrstu svesti – patiotsku, nacionalnu, građansku, ekološku, potrošačku... Glavni razlog što je to tako, leži u lošem sistemu obrazovanja. Deca se naopako vaspitavaju još od predškolskog doba, kako u porodici, tako i u predškolskim ustanovama. Već tada ona stiču pogrešne navike i pogled na svet, pa je to kasnije teško ispraviti, posebno što se i u kasnijem detinjstvu i mladosti nastavlja sa lošim odgojem i lošim obrazovanjem.

Na ovaj način, srpska deca još od malih nogu usvajaju naopak sistem vrednosti, koji će slediti celog života. Predškolsko dete izrasta u školsko dete, ovo postaje gimnazijalac, pa student, onda stupi u brak i zasnuje porodicu a da zapravo nema veze o životu. Logično je da takvi pojedinci nisu u stanju da valjano vaspitavaju ni svoju decu, te se trend katastrofalno štetnog obrazovanja nastavlja iz generacije u generaciju, prenosi sa kolena na koleno.

Svaki pojedinac zapravo samo fizički sazri, ali psihički, po mentalnom sklopu, on ostaje na nivou deteta od pet godina. Naučen da se ceo svet oko njega vrti, on ostaje nezrela individua, nesigurna u sebe, surova preka slabijima, snishodljiva prema jačima, individua sa velikim egom, nespremna i nesposobna da prihvati odgovornost, individua bez radnih navika, koja je usvojila poguban sistem vrednosti i njega se uporno drži jer ne poznaje ništa drugo, a svih se promena plaši.

Jedna od primarnih karakteristika ovako odgojene individue, jeste – neobjektivnost prema sebi i drugima. U jednom normalnom društvu koje teži da napreduje i da se razvija, ovo je posebno nepoželjna osobina, jer ona dovodi do pogrešne percepcije koju pojedinac ima prema sebi i drugima. To dalje vodi do tragičnih nesporazuma sa drugim pojedincima kako iz svoje, tako i iz tuđe sredine. Posledica su nagomilani kompleksi i frustracije, te konfliktne situacije. Pošto pojedinac nije naučio da vlada sobom i uspostavi samokontrolu, on u takvim situacijama ispoljava agresivnost i vode ga nagoni, umesto da njime upravlja razum.

Nezreo narod ne samo da ne može upravljati svojom sudbinom, nego je osuđen na propast i nestajanje. Kada imamo gomilu nezrelih pojedinaca, onda je tu pogodno tlo za haotično razvijanje društva. Društvo se razvija neorganizovano i tone u anarhiju.

Bog je čoveku dao mozak da bi ga koristio.  I svaki pojedinac, ma kako loše usmeravan, ima mogućnost da upotrebljava zdrav razum i razmišlja, pa rukovodeći se logikom, sledeći svoja i tuđa iskustva, da donosi promišljene odluke, jer jedino takve odluke mogu da budu dobre. Zato, da bi pojedinac mogao da napreduje i da nadogradi svoj život, a samim tim zajednicu u kojoj živi, on mora: 1. Da razmišlja svojom glavom, bez predrasuda. 2. Da radi na sebi, da se obrazuje i usavršava. 3. Da preuzme svoj život u svoje ruke, to jest da prihvati odgovornost i suoči se sa svim problemima koje život nosi sa sobom, jer jedino u rešavanju problema čovek može postati jak, steći veštine i dobiti samopozudanje.

Jeste teško, ali ne reče li još veliki Njegoš – „bez muke se sablja ne sakova“. Minut je do dvanaest da se osvestimo inače – ima da nas nema!

 (12.02.2017)