INDIREKTNO
 
Piše: Aleks Martin
 
Osveta prirode
 
Katastrofalne poplave koje su pogodile Srbiju nisu samo nanele teške gubitke u ljudskim žrtvama i materijalnim razaranjima, već su pokazale i naš karakter. Poplava je izbacila na videlo sve ono što ne valja u nama, priroda kao da se pobunila protiv višedecenijskog nemara, nebrige, sistematskog uništavanja priobalja, nedomaćinskog odnosa prema vodenim resursima...
 
Ovako više ne može!
 
Da smo svake godine gradili bedeme protiv poplava, održavali nasipe, preventivno ulagali u zaštitu od elementarnih nepogoda, ne bismo doživljavali ovakve štete kakve doživljavamo. Niko ne spori da bismo trpeli posledice, jer ćudi prirode su nepredvidljive, ali bi te posledice svakako bile daleko, daleko manje.
 
Lenjost, nebriga, nemar, javašluk, neodgovornost – to nas je dovelo dovde i krivac je jedino naš naopak mentalitet, nikako ova ili ona vlast, ovaj ili onaj pojedinac.
 
Krivica za ono što nam se dešava je u svima nama.
 
Kad smo već kod krivice i odgovnornosti, razume se da ona nije i ne može biti jednako raspoređena. Uvek je veća odgovornost na onome ko se nalazi na višem položaju, ko je bolje plaćen, i srazmerno tome moraju da se raspodele kazne i sankcije.
 
Ali o čemu mi to, zaboga, pričamo, bože, pa ovo je Srbija!
 
Kako to da u Vojvodini nijedna kokoška nije stradala u poplavama, a u „turskom“ delu Srbije – kataklizma? Zato što je tamo, kod Lala, drugačija zaštita, drugačija svest stanovništva, drugačija organizacija, tamo je mentalitet različit.
 
Nažalost, Srbijom upravljaju Srbijanci a ne Vojvođani, i dok je tako, biće nam svima ovako.
 
Ima li, recimo, smisla da čovek izgradi kuću na nekoj nebezbednoj lokaciji podložnoj klizištima i poplavama, a da posle – kada mu kuća „otkliza“ ili je potopi voda, traži od države da mu nadoknadi štetu?!
 
Da li je normalno da u vodene tokove bacamo smeće, da korita reka pretvorimo u deponije, a da posle od istih tih reka očekujemo milost?
 
Kada će, konačno, da se uspostavi sistem individualne odgovornosti prema prirodi i društvu u celini, i da se kažnjava onaj ko narušava taj sistem?
 
Ako iz ove katastrofe ne naučimo lekciju, ako ne izvučemo pouku, nama opstanka nema. Ovakve nesreće uvek će nam se ponavljati, sve dok nas ne ostane toliko da svi možemo da se popenjemo na jednu šljivu.
 
Sami se promeniti nećemo, mora neko da nas natera da se uozbiljimo. Baš onako kao kad tata „oplete“ dete prutićem po guzi – za njegovo dobro.
 
(2.6.2014)