INDIREKTNO

 
Piše: Aleks Martin
 
Paradiranje
 
Beograđani već nedeljama žive u nekoj vrsti neproglašenog vanrednog stanja. Paradirali su i demonstrirali redom: homoseksualci, studenti, advokati... Nervoza, maltretiranje, neviđene gužve u saobraćaju, javašluk i haos  – to je ono po čemu ćemo pamtiti jesen 2014.
 
Kap koja je prevršila meru je odluka vlastodržaca da se održi i vojna parada u znak obeležavanja 70-godišnjice oslobođenja prestonice u Drugom svetskom ratu!
 
U vreme kada premijer priča o štednji, o stezanju kaiša, kada se smanjuju plate i penzije osiromašenom i poniženom narodu, ukidaju beneficije trudnicama, nezaposlenima, ratnim invalidima, neko „odozgo“ rešio je da duh Titoizma ponovo vrati na naše ulice i spiska ono malo novca što je u državnoj kasi preostalo. Kad je bal, nek je bal, aferim, ima se može se!
 
Beograđani tek što su odahnuli od paradiranja gore spomenutih, a za njih nastaje nova paklena nedelja. Najpre generalna priprema za vojnu paradu, zatim fudbalska utakmica visokog rizika Srbija – Albanija, a onda  velelepno finale. U četvrtak nam specijalnim aeroplanom stiže poglavica Slovena, predsednik velike Rusije Vladimir Putin, glavom i bradom! 
 
Ako je i od radikala – mnogo je. Ovo je suviše velika glupost za jednu malenu zemlju a gluposti se, kao što znamo, plaćaju. Plaćaju se ekonomski, a bogami i politički, jer ono najgore posle parade, ića i pića tek će da sledi – ribanje od strane Evropske Unije i Sjedinjenih država Amerike, koje iritiramo svojom rusofilskom politikom i hipokrizijom koju ne možemo sebi da dozvolimo. Jer, zna se, samo veliki, uticajni i moćni mogu da budu licemerni.
 
Odluka vladajuće vrhuške o pozivanju Putina i o paradi bila je više sujetna i emotivna nego promišljena i racionalna. Nostalgija za izgubljenim sjajem srpske vojničke sablje i o „starim dobrim vremenima“ još uvek je prisutna, a predstojeća parada prilika je da se postrojimo, prestrojimo, prebrojimo, pogledamo u oči i ubedimo jedni druge da smo još živi. Još nas ima u Srbiji, nas Srba, još nekog možemo da iritiramo, a dok je tako, znači – mrdamo i postojimo.
 
Možda je neko mislio da će održavanjem vojne parade amortizovati gnev naroda zbog održavanja one pederske, pa će marširanje gejeva tako brže otići u zaborav? A možda se naprosto želi da se odvuče pažnja javnosti od nemaštine i bede u kojoj živimo? Sada će se sve do Nove godine „guslati“ o poseti Putina, vojnoj paradi, snazi naše nepobedive armije, dok neki momci budu krali šakom i kapom. A penzioneri? Oni će zaboraviti da su im penzije manje, zaboraviće na sve svoje muke, čim vide baćušku Putina, spasioca čovečanstva od Novog svetskog poretka. 
 
U Srbiji vlada neviđena demokratija. Mogu da demonstriraju, i da paradiraju, svi. Homoseksualci, studenti, policajci, vojnici, advokati, sindikalci... Svi mogu da paradiraju, niko ne može normalno da živi. I to je žalosna slika jedne nekada davno u svetu poštovane zemlje, danas banana - države koju više ozbiljno ne shvataju ni deca. 
 
(13.10.2014)