INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Partokratija

U Srbiji vlada oštra polarizacija društva. Narod je podeljen na one koji podržavaju vladajuću političku garnituru i na ljude koji su protiv nje. I ne samo to. Još uvek kao da nije završen građanski rat – svađaju se partizani i četnici, a starim srpskim podelama dodaju se i nove. Delimo se na Srbijance i „prečane“, evropejce i rusofile, i to ne bi bio neki veliki problem da te neprirodno izazvane podele nisu praćene klicom mržnje.

Presvučeni radikali što pustoše Srbiju huškaju jedne grupacije protiv drugih, služeći se parolom „zavadi pa vladaj“. Vešto koristeći nedostatak građanske svesti, tolerancije i solidarnosti, oni raspiruju suprotnosti i podele među studentima i penzionerima, taksistima i radnicima, građanima i seljacima. Podele praćene mržnjom nije ni teško izazvati, s obzirom da smo svi naelektrisani i samo čekamo trenutak kada ćemo da iskalimo svoj bes na nekom ko nam se u datom trenutku učini da je slabiji. Pri tome, nismo svesni da se svi kuvamo u istom loncu i da je jedini put da se oslobodimo negativne energije – rad na sebi, samousavršavanje i činjenje dobrih dela prema ljudima u našem okruženju. Na taj način, društvo u kojem živimo biće manje bolesno, manje nezdravo i život će nam postati ugodniji.

Ali naravno, mnogo je lakše pljunuti svog komšiju, nego potruditi se da napraviš nešto od svog života.

Jedna od najizrazitijih podela danas u Srbiji jeste – podela na vučićevce i one koji to nisu. Vučićevci su ne samo pripadnici „napredne“ stranke, nego i većina onih koji su se uglavili u nekim državnim firmama. Za razliku od vremena pre Drugog svetskog rata kada smo imali plutokratsko društvo, sada je društvo u Srbiji postalo – partokratsko. Jedna partija, ona na vlasti, siluje neistomišljenike i sprda se sa institucijama. Ta partija koja je od svojih političkih prethodnika nasledila naopak sistem, još ga je više ruinirala i dovela do potpunog apsurda. Da je kojim slučajem danas živ Džordž Orvel, on bi rekao: „Ljudi, pa ovo ni ja u svojim najgorim košmarima nisam mogao zamisliti“.

Polit

Većina onih koji žive od državnog dinara, stvorenog zaduživanjem, podržavaju aktuelni režim, iz egozima i straha. Ima ih koji su za Vučića jer u njemu prepoznaju čoveka koji će im omogućiti da sačuvaju svoje visoke plate i privilegije, a postoje i oni drugi, koji podržavaju SNS iz straha za egzistenciju, da ne izgube radno mesto u državnom sektoru. Kada je reč o podršci Vučiću, ona nije samo direktna, nego i – indirektna. Naime, pasivnim odnosom prema zbivanjima u društvu, odnosno izostankom reakcije i pobune, nedostatkom građanskog otpora kriminalu i primitivizmu, građani takođe doprinose učvršćivanju režima koji je poguban po njih i po Srbiju.

Za sve je, naravno, kriv nedostatak svesti kod ljudi, manjak samopoštovanja, kao i strah koji je posledica činjenice da pojedinac ne radi na svom obrazovanju.

Lenjost postepeno uništava Srbiju. Lejnost i inertnost pojedinca, koji je ubijen u pojam.

Negovanjem partokratije, vladajuća stranka drži sebe u sedlu. Ali nije lako namiriti, da ne kažemo podmititi, stotine hiljada ljudi koji zavise od državnog dinara. Pošto budžet Srbije nije sposoban da izdržava partijsku birokratiju, armiju neradnika i botova, vlast mora da uzima kredite i da se zadužuje, kao i da ono malo zdrave privrede – mislimo na privatne preduzetnike – čerupa velikim porezima, taksama i nametima.

Običan građanin, zaposlen u društvenom sektoru, skupo plaća opstanak na državnom kazanu. Jer, da bi on primio platu država mora da se zadužuje, što će u kranjem slučaju dovesti do toga da njegova deca i unuci postanu robovi svetskih multionacionalnih kompanija. Da bi on primio platu, država mora da povećava takse za izdavanje ličnih dokumenata, saobraćajnih dozvola, mora da poskupljuje gorivo, hrana u prodavnicama, školarina. Tako dolazimo do jednostavnog zaključka da sve ono što građanin dobije, mora državi da vrati pa čak i sa kamatom, jer država mora da kreditorima vraća sa kamatom.

Posao u društvenom sektoru najčešće podrazumeva rad u okruženju nabijenom negativnom energijom, bez mogućnosti za pojedinca da normalno napreduje, da se razvija u ljudskom i profesionalnom smislu. 

Iz ovoga je lako zaključiti da građanin zaposlen u državnoj službi, osim neke iluzije sigurnosti, ne dobija ništa time što se ne buni i ne „talasa“, nego je naprotiv on taj koji je na gubitku. A taj gubitak nije izražen samo kroz pad životnog standarda nego i kroz raslojavanje društva, nedostatak perspektive i urušavanje pravne države.

Najveći problem, međutim, predstavlja činjenica da u Srbiji gotovo niko nije zainteresovan za korenitu promenu sistema – za uvođenje rada, reda, discipline i odgovornosti. Protiv toga su. čini se, zaposleni u društvenom sektoru, ali i i armija nezaposlenih, kao i većina onih koji rade u privatnom sektoru. Mnogi od njih su protivnici aktuelnog režima, ali time što bismo srušili Kurtu da umesto njega zajaše Murta ništa ne dobijamo, ako eventualnu promenu vlasti ne bi pratila i promena naopakog sistema.

Da bi nam svima (osim kriminalcima) bilo bolje, potrebno je da svako od nas promeni svoj interni sistem vrednosti, kako bi se mogla stvoriti takozvana kritična masa za promenu sistema u društvu. A to se ne može destiti, ako pojedinac sebe ne obrazuje i ne radi na svom samousavršavanju, ne gledajući šta drugi rade i kako se vladaju.                                                                                                     

(13.12.2019)