INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

POŠTApanje

Štrajk poštara oktriva moralnu bedu društva u kome živimo. Zahtevi radnika pošte uvek su isti – pare i samo pare. Iz godine u godinu ponavlja se stara priča, gotovo preslikana iz štrajka prosvetnih radnika. Dajte nam pare, bre!

Sigurni smo da poštanski radnici ne žive najbolje, naravno da imaju mnoge probleme. Baš kao i prosvetari, vaspitači, lekari, vozački gradskog saobraćajnog. Gotovo svi živimo loše, ali to ne znači da su nam za naše probleme krive samo nedovoljno velike plate. One su samo posledica opšte nebrige u društvu, lošeg sistema, javašluka, nediscipline, neodgovornosti, nedostatka kvalitetnih i stručnih ljudi u organima upravljanja kako državom, tako i poštom, prosvetom, saobraćajem. Najzad, vredi spomenuti da imamo katastrofalnu ekonomsku politiku koja vodi u inflaciju, pa su ionako male plate time dodatno obezvređene.

Da li su radnici pošte baš toliko socijalno ugroženi da svake godine moraju da stupe u štrajk? Da li su prosvetni radnici toliko socijalno ugroženi? Ima u ovoj zemlji, na Birou za zapošljavanje, mnogo mladih ljudi sa dobrim moralnim karakteristikama, koji sanjaju da imaju siguran posao u državnoj službi i koji bi oberučke prihvatili da rade i za manje plate od onih koje imaju, a kojima su nezadovoljni, poštari i prosvetni radnici.

Da li su baš pare glavni uzrok nezadovoljstva poštara i prosvetnih radnika?

Naravno da nisu! Poštari i prosvetari smatraju da bi veće plate rešile sve njihove probleme. Ali ako je neko loš kao čovek, onda ga ni brdo zlata neće moći da usreći, uvek će ostati čemeran. Naš najveći problem jeste to što smo postali loši ljudi, gramzivi, zavidni, sebični, oholi, bahati i lenji.

posta

I poštari i prosvetari morali bi znati da nisu pare njihov najveći problem, nego je njihov najveći problem - naopak sistem u društvu. A niko od njih ne diže glas protiv tog sistema! Radnici se ne bune protiv korupcije ako ona vlada u njihovom preduzeću, to njima ne smeta. Ne bune se protiv direktora ako im je on nametnut da za račun jedne partije kontroliše ljude i rukovodi preduzećem, ne bune se ako nema odgovornosti, ako u kadrovskoj službi vlada negativna selekcija. Oni samo hoće pare, jer su duhovno prazni i bez ljudske empatije, jer osećaju komplekse i frustracije pa misle da će parama moći da pokriju osećanje praznine koje vlada u njima.

Drugim rečima, u radnicima vlada isti mentalitet kao kod njihovih direktora i, štaviše, ministara.

Poštanski radnici ne pitaju se da li je objektivno moguće da im se povećaju plate. Da li je to realno, imajući u vidu lošu ekonomsku situaciju u zemlji. Njih to ne zanima, kao što ih ne zanima ni da li će vlast morati da zahvati od porodilja ili socijalno ugroženih kategorija da bi njima izašla u susret. Odrasli ljudi ponašaju se kao deca, kad vide neku igračku i traže od roditelja da im je kupi pošto - poto!? 

Ako poštari imaju informacije da njihovi direktori raspolažu abnormalno visokim primanjima, nameće se pitanje zašto ne traže da se istima plate skrešu i dovedu na realan nivo, a da se od uštede koja bi se tako ostvarila njima, poštanskim radnicima, povećaju plate? Zašto ne traže da se u njihovom preduzeću smanji broj neproduktivnog osoblja, da se izvrši sistematizacija radnih mesta? Na kraju krajeva, s obzirom da je Pošta Srbije javna ustanova koja valjda postoji zbog građana, treba pitati i građane da li su i u kojoj meri oni zadovoljni radom poštanskih službenika, počev od poštara na terenu, pa do šalterskih službenika. Da bi neko imao moralno pravo da traži veću nagradu za svoj rad, njegov zahtev mora biti utemeljen i na kvalitetu i rezultatima rada.

Ne sumnjamo da će radnici pošte posle dugih i napornih pregovora na kraju dobiti neko povećanje primanja. Vlast se, kao i uvek, cenjka sa štrajkačima da bi dobila u vremenu i našla način da nekome uzme iz državnog kazana da bi nezadovoljne poštare barem privremeno umirila. Poštanski radnici će na kraju verovatno dobiti neko povećanje plata, možda ne baš ono koje su tražili, i štrajk će da bude obustavljen.

I Vučić sit i poštari na broju!

Kada dođe do ovakvih situacija, vlast obično uzima od jedne socijalne grupacije da bi namirila drugu. Presipa se iz šupljeg u prazno. Za nekoliko meseci, očekujmo štrajk prosvetara, advokata ili lekara, kojeg će vlasti da reše na taj način što će da zahvate opet od poštara i to je jedna vrteška bez kraja.

Da li je moguće da smo svi toliko slepi i glupi?

Ne, nismo svi, ali nas takvih ima sasvim u dovoljnom procentu da ovaj sistem nastavi da funkcionište tako kao što funkcioniše.

Neko pametan ovde bi se zapitao – ako nam je tako loše kao što pričamo, zašto se onda svi ne okupimo i ne raspalimo jedan generalni štrajk u celoj zemlji, kao što se to radi u normalnim zemljama EU - Francuskoj, Grčkoj, Italiji?

Zato što nismo složni. Zato što ne posedujemo kolektivnu svest, empatiju, solidarnost. Zato što su sindikati uništeni i rascepkani na stotine delova, a vođe sindikata vlast je korumpirala da bi radnike nadzirala i kontrolisala kako se oni ne bi bunili.

Ima li u Srbiji uopšte još radničke klase? Nema. Ona je umrla, sahranjena, i zato danas imamo partokratsku državu punu neradnika i parazita.

(11.12.2019)