INDIREKTNO
Piše: Aleks Martin
Umiranje na rate
Na izmaku je još jedna godina koju bismo hteli što pre da zaboravimo. Beda, pustoš i nesreće su jedino po čemu će Srbi da pamte 2017. i jedino čemu se možemo nadati u 2018. Slika normalnog života, dostojnog čoveka, i normalnog okruženja, ostaje kao novogodišnja želja koju nam ni svi Deda Mrazovi ovoga sveta neće moći da ispune, jer to nismo zaslužili.
I dok se u normalnim zemljama građani raduju novogodišnjim i božićnim praznicima, u ovoj prokletoj avliji razloga za veselje i optimizam imaju jedino lopovi. Što je narodu gore to je njima bolje i oni, u opštoj apatiji i sa ovakvim stanjem svesti javnoga mnenja, zaista nemaju razloga da se boje za svoje pozicije.
Srbija je u agoniji, a nema nikoga da nam prekrati muke i primeni eutanaziju. Sam Bog zna koliko ćemo još dugo umirati ovako „na rate“, čekajući Božić bate. Već sada nas je 400.000 manje nego na popisu iz 2002, a kako stvari stoje uskoro nećemo biti u stanju ni da se prebrojimo. Niti će ovde biti nekoga pismenog, koji ume da broji, niti će nas biti dovoljno živih da bi se izbrojali.
Srbija 21. veka neodoljivo podseća na neku zemlju iz naučno-fantastičnog stripa, koja je doživela nuklearnu kataklizmu i u kojoj deca i cveće više ne rastu. Na zemlju čijim ružnim i zapuštenim gradovima tumaraju prljavi, zli, divlji i namrgođeni ljudi preturajući po kontejnerima da pronađu nešto za večeru, dok se u oblaku dima puše zgarišta ciganskih čergi.
Evropa okreće glavu da ne gleda ovu bedu, a mi se okrećemo od nje da u njenim lažljivim očima ne bismo videli odraz svog vlastitog lica.
Srećna nam Nova godina, to je jedino što u ovoj zemlji stiže na vreme. Srećna nam bila, jer – kakva god bude – biće bolja nego ona koja posle nje dolazi.
Srećna nam Nova godina, jer da nije nje ne bi imali ničemu da se radujemo.
(25. 12. 2017)