INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin
 
Umiranje na rate
 
Na izmaku je još jedna godina koju bismo hteli što pre da zaboravimo. Beda, pustoš i nesreće su jedino po čemu će Srbi da pamte 2016. i jedino čemu se možemo nadati u 2017. Slika normalnog života, dostojnog čoveka, i normalnog okruženja, ostaje kao novogodišnja želja koju nam ni svi Deda Mrazovi ovoga sveta neće moći da ispune, jer to nismo zaslužili.
 
I dok se u normalnim zemljama građani raduju novogodišnjim i božićnim praznicima, u ovoj prokletoj avliji razloga za veselje i optimizam imaju jedino lopovi. Što je narodu gore to je njima bolje i oni, u opštoj apatiji i sa ovakvim stanjem svesti javnoga mnenja, zaista nemaju razloga da se boje za svoje pozicije. 
 
Srbija je u agoniji, a nema nikoga da nam prekrati muke i primeni eutanaziju. Sam Bog zna koliko ćemo još dugo umirati ovako „na rate“, čekajući Božić bate. Već sada nas je 400.000 manje nego na popisu iz 2002, a kako stvari stoje uskoro nećemo biti u stanju ni da se prebrojimo. Niti će ovde biti nekoga pismenog, koji ume da broji, niti će nas biti dovoljno živih da bi se izbrojali.
 
glad-beda
 
Srbija 21. veka neodoljivo podseća na neku zemlju iz naučno-fantastičnog stripa, koja je doživela nuklearnu kataklizmu i u kojoj deca i cveće više ne rastu. Na zemlju čijim ružnim i zapuštenim gradovima tumaraju prljavi, zli, divlji i namrgođeni ljudi preturajući po kontejnerima da pronađu nešto za večeru, dok se u oblaku dima puše zgarišta ciganskih čergi.
 
Evropa okreće glavu da ne gleda ovu bedu, a mi se okrećemo od nje da u njenim lažljivim očima ne bismo videli odraz svog vlastitog lica. 
 
Srećna nam Nova godina, to je jedino što u ovoj zemlji stiže na vreme. Srećna nam bila, jer – kakva god bude – biće bolja nego ona koja posle nje dolazi. 
 
Srećna nam Nova godina, jer da nije nje ne bi imali ničemu da se radujemo.
 
(22.12.2016)