INDIREKTNO

 
Piše: Aleks Martin
 
Vodeni lobi
 
U srpskoj politici, već godinama, caruju razni lobiji. Stvoriti lobi, to je nekome hobi. A ako od tog hobija može i da se profitira, utoliko bolje. 
 
Jedan od lobija koji drmaju srpskim sportom je – lobi kojeg čine bivši vaterpolisti. Takozvani „vodeni“ lobi. Teško je i nabrojati vaterpoliste koji su, po prestanku karijere, izabrali politiku za svoj životni poziv, umuvali se u političke stranke i izlaktali za neku unosnu poziciju na državnim jaslama.
 
Zašto je ta pojava tako izražena na ovim prostorima, teško je reći. Možda iz razloga što vaterpolo nije profitabilan sport, pa vaterpolisti za vreme svoje karijere ne uspevaju baš mnogo da se nafatiraju lovom, za razliku od fudbalera na primer. A možda i zato što su, u odnosu na neke druge sportiste, vaterpolisti nekako inteligentniji i činjenica da se od sporta kojim se bave ne može mnogo zaraditi mnoge od njih je motivisala da izuče neke škole, završe fakultete, makar i neke sumnjive, preko veze.
 
vaterpolo
 
Srbija nema more, ali ima uspeha u takozvanim „vodenim“ sportovima u koje spada i vaterpolo. Lobi vaterpolista, koji su se uglavili na razne uticajne i unosne političke funkcije, izborio se da se vaterpolu kao sportu u Srbiji daje preterana medijska pažnja. Uz dužno poštovanje prema medaljama koje su naši „delfini“ osvojili na raznim takmičenjima, ipak se mora imati u vidu da je reč o sportu kojim se u čitavom svetu bavi jedva nekih dvadesetak zemalja i koji nije mnogo popularan i široko rasprostranjen. Ozbiljne države kao što su na primer Rusija, Nemačka, SAD, Francuska, Britanija ne pridaju vaterpolu neku veliku pažnju, nego ga tretiraju onako maltene rekreativno. Razlog je sasvim razumljiv – vaterpolo nije previše popularan, masovan niti atraktivan kao sport, pa i ne privlači sponzore, a gde nema sponzora tu nema ni prosperiteta. 
 
Vest koja je upravo danas osvanula na naslovnim stranama novina u Srbiji zvuči gotovo nestvarno – vaterpolisti će nositi zastavu Srbije na otvaranju Olimpijade u Riju!? Po svoj prilici, ovu odluku je doneo neko veoma uticajan i moćan, neki političar, uz podršku „vodenog“ lobija koji čine neki bivši reprezentativci Srbije u vaterpolu, sadašnji politički funkcioneri. 
 
Da se razumemo, nemamo ništa  protiv vaterpola kao simpatičnog sporta, koji razvija telesnu muskulaturu. Još manje imamo išta protiv vaterpolista Srbije koji osvajaju medalje za našu zemlju. Nisu oni krivi što sport kojim se bave nije popularan niti posebno cenjen u svetu. Ali su odlukom da vaterpolisti nose barjak države Srbije na najvećoj sportskoj smotri objektivno oštećeni oni koji su medalje osvajali u daleko težim i ozbiljnijim sportskim disciplinama koje imaju mnogo veću specifičnu težinu na Olimpijadi. Konkretno mislimo na Ivanu Španović, atletičarku, na plivača Stjepanovića pa i na mnoge druge (najbolji među najboljima, teniser Novak Đoković odrekao se privilegije da nosi državnu zastavu, jer je tu čast već imao u Londonu 2012). 
 
Srećom, svet mnogo ne gleda šta mi radimo, osim kada se naši interesi ne ukrštaju sa interesima drugih. Ali ako bi nekome baš palo na pamet da pogleda čime se bavimo, taj bi mogao da (se) pita: kakva smo to mi Srbi sportska nacija, ako su nam vaterpolisti najbolji predstavnici? 
 
Naposletku, nije na odmet podsetiti da je, koliko juče, na olimpijskim forumima vođena živa debata o tome da li vaterpolo uopšte treba da ima status „olimpijskog“ sporta, budući da je reč o bezmalo rekreativnom sportu kojeg ozbiljno upražnjava jedna osmina sportskih nacija sveta. Ali mi Srbi smo, po običaju, veći katolici od pape i zato nam se ceo svet čudi. 
 
(04.06.2016)