INDIREKTNO

Piše: Aleks Martin

Zašto Srbi ne vole trgove

Urbanistička kultura predstavlja sastavni deo kulture jednog naroda. Po tome kako izgledaju gradovi, može se (pr)oceniti koliko je narod - urban.

Srbi definitivno ne spadaju u porodicu „urbanih“. Otkuda takva tvrdnja? Otuda što su nam gradovi ružni, građeni bez urbanističkog plana, haotično, stihijski. Preovlađuje „divlja gradnja“, a mnogi gradovi čak ni u 21. veku nemaju osnovnu infrastrukturu, poput vodovoda.

Ono što je karakteristično za većinu gradova u kojima živi pretežno srpsko stanovništvo, to je da im nedostaju trgovi, nedostaje im ono što predstavlja „dušu“ jednoga grada. To je posebno izraženo u područjima koja su bila pod dominacijom Turaka.

Dok se vojvođanski gradovi mogu pohvaliti relativno uređenom urbanističkom kompozicijom, gradovi uže Srbije pate od nedostatka trgova. Ta „boljka“ prati čak i prestonicu – Beograd.

beograd trg

Šta je to što sprečava Srbe da slobodne prostore koji se formiraju gde se sastaju gradske ulice urede u trgove, da ih trgovima nazovu? Zašto Srbi ne vole trgove? Zbog čega smo, u tom pogledu, drugačiji od evropskih naroda?

Da bismo došli do odgovora, moramo najpre definisati poreklo naziva – trg. On je, po svoj prilici, nastao od reči „tržnica“, dakle pijaca. Tamo gde su se ulice spajale, gde se nalazio slobodan urbani prostor, nikle su tržnice.Tu se okupljao narod radi pazara, ali i nekih svetkovina - proslava, parada, obeležavanja verskih praznika... Trgovi su služili i kao sastajališta, na njima su održavani narodni mitinzi, ceremonije, ali i javna pogubljenja. Takve prostore često bi ukrašavao neki spomenik, park ili  fontana.

U cilivizovanim zemljama, među narodima koji su prihvatili urbani način življenja te poseduju nešto što bismo mogli nazvati urbanom tradicijom, slobodni gradski prostori uređeni su u trgove, imenovani kao trgovi i takvi opstaju vekovima. U užoj Srbiji, to međutim nije slučaj. Zbog čega?

Gledajući kako izgleda Beograd može se pomisliti da postoji neka averzija Srba prema trgovima. Na slobodnim gradskim prostorima postavljaju se kontejneri za smeće, gomilaju se kiosci, parkiraju automobili. Ali mesta za čoveka – nigde. 

Šta sprečava gradske oce koji su dokazano revnosni u menjanju naziva ulica, da slobodne gradske prostore označe kao trgove i tim novoformiranim trgovima nadenu ime? Šta ih sprečava da uklone kontejnere za smeće, kioske i parkirane automobile i da ih premeste na neke lokacije koje bi za to bile pogodnije?

Moguće je da u ovoj priči o trgovima, uz nedostatak urbane kulture i ukusa koja evidentno utiče na odnos prema uređenju urbanog ambijenta, značajnu ulogu ima i strah od okupljanja naroda, od političkih mitinga, jer trgovi privlače mase. A možda Srbi jednostavno ne prepoznaju potrebu da svoje gradove oplemene i svoje okruženje učine lepšim i sadržajnijim. Ne pada nam na pamet da grad, po svom „difoltu“, treba da sadrži i trg, kao jedan od esencijalnih začina urbanizacije.

Prilično je bizarno da stanovnici jednog velikog grada, pa još i prestonice, kada upotrebljavaju izraz „trg“ misle samo na Trg Republike, kao da je on jedini koji zaslužuje da se nazove trgom i kao da je on jedini kome naziv trg može da pristaje!?

Da li je Beograd grad ili je nekakva turska kasaba, koja se još nije oslobodila svojih ruralnih sadržaja?

Na ovo pitanje, kao i na mnoga druga koja se nameću, možda bi mogli da pokušaju odgovoriti urbanisti, istoričari, sociolozi...

(28.12.2020)