MVP Workshop

Znanje, kreativnost i vizija

Jedan od lidera kompanije Mališa Pušonja ističe da domaći IT sektor mora da deluje globalno, kako bi iskoristio svoje potencijale

Mladi preduzetnici sa vizijom pomeraju granice. Jedan od njih svakako je Mališa Pušonja koji je kroz godine upornog rada stekao status vodećeg R&D eksperta, na internacionalnom nivou. Baveći se širokim spektrom blockchain projekata, Mališa je postao lider blockchain R&D timova i inženjerskih procesa u kompaniji MVP Workshop.

Zajedno sa svojim kolegom Ivanom Bjelajcem, koji je osnovao četiri startapa i bio operativni direktor Go Daddy-a Europe, Mališa Pušonja je danas na čelu tima MVP Workshop i oni rade na velikom broju značajnih projekata koji implementiraju blockchain tehnologiju u različitim industrijama.

Mališa Pušonja i Ivan Bjelajac, kao dugogodišnji poslovni partneri, udružili su svoje poslovne vizije i u svojoj kompaniji MVP Workshop nastavili da se bave istraživanjem i razvojem blockchain proizvoda i implementacijom blockchain tehnologije u različitim industrijama poslovanja. MVP Workshop je pre svega fokusiran na istraživanja novih tehnologija i načina na koje one mogu poboljšati postojeće poslovne procese. U februaru ove godine Ivan i Mališa su kao menadžerski tim dobili nagradu "EY inovativni preduzetnik 2018", što je bio i povod za naš razgovor sa Mališom Pušonjom.

* Kompanija MVP Workshop izgradila je zavidnu reputaciju. Početak je bio težak, kada se sada osvrnete na put koji ste prešli šta biste izdvojili kao ono čime se najviše ponosite?

-To je teško pitanje. Probaću da ukratko odgovorim. Ako bih rekao da se nečim ponosim, to je što smo uspeli da dovedemo ljude koji su iz sveta ovde kod nas da dođu da čuju nešto pametno. To mi je stvarno najdraže. Mi nismo okarakterisani kao neka agencija koja izvodi isključivo radove, nego smo okarakterisani i želimo to da budemo kao agencija odnosno partner odeđene firme iz Izraela, SAD, Zapadne Evrope, kao partner koji ima nešto pametno da kaže i da savetuje oko biznisa i samog proizvoda. Tako da, to je nešto što mislim da je naša dodatna vrednost, ne samo što znamo da uradimo to što kažemo nego i to što znamo ponekad samo isključivo sa biznis strane da savetujemo klijenta. To nije onaj klasičan konsalting, mi znamo i da “zaprljamo ruke” i implementiramo sve to. To je nešto što mislim da je nabitnije za našu firmu. Ali tu se ne zaustavljamo nego idemo i korak dalje, a korak dalje je da pored toga što donesemo vrednost za klijenta u samoj u tehničkoj izvedbi, mi ga usmerimo i kako ta tehnička izvedba može da doprinese biznisu ako je urađena na način na koji mi kažemo da treba da bude. Znači, kažemo: nemojte ići putanjom A što se tiče tehničke implementacije, već idite putanjom B zato što vam to otvara nove biznis mogućnosti. To ne znači dodatni korak, a finalno dodatni korak je da generalno nevezano za samu tehniku kažemo bolje vam je da uzmete opciju A nego opciju B zato što je isplativija, brža, bolja i bilo šta drugo. Meni se lično sviđa što nismo upali ni u jedan kliše, nego se dobro krećemo u implementaciji a i savetodavanju. To se ne sreće često, a mislim da mi imamo taj kvalitet. Sad, da li grešim, to je na klijentima da kažu. Po nekom odzivu klijenata, reklo bi se da smo na ispravnom putu.

* Ističete se profesionalizmom, klijenti vas prepoznaju. U čemu je formula uspeha, šta je to za šta možete reći – krećemo se u pravom smeru, ovo ne trebamo da menjamo?

-Ono što ne trebamo da menjamo, u principu to je – naš odnos prema tehnologiji. Pošto smo mi tehnološka firma, mislim da imamo jedan zdrav odnos prema tehnologiji. Kada smo počinjali, definisali smo viziju firme. Zašto se mi bavimo ovim? Zato što verujemo da je čovek tehnološko biće po svom fundamentu. Čovek se od svog postanka bavi nekom tehnologijom. Prvo je koristio neke jednostavne sprave da bi zapalio vatru, da bi sagradio svoju kuću, obradio hranu, kasnije je izmislio točak i tako dalje. U današnje vreme sve što mi pogledamo oko nas, to je neka tehnička implementacija onoga što je čovek izumeo. Bukvalno smo okruženi time. Mada naigzled paradoksalno, mi mislimo da je to prirodno stanje čoveka, da je tehnološko bivstvo njegovo prirodno stanje.

Ja recimo koristim ovu fizičku tastaturu, nisam rob tehnologije nego koristim ono što meni najviše odgovara. To je trivijalan primer, ali razumete postoji nešto što je kvalitetna inovacija i nešto što nije. I sad, mi mislimo da to dobro radimo, prepoznajemo šta je kvalitetno, trudimo se da idemo u tom smeru.

Ivan Bjelajac i ja smo se prepoznali u tome što se ne plašimo da krenemo težim putem, koliko god on u određenom trenutku izgledao neisplativije. Mi gledamo negde u budućnost. Jedini naš problem je što kada mi apsolviramo tu temu često ne dočekamo te pare koje sada sleduju. Jednostavno je to postalo dosadno kada je postalo “mainstream”, a u stvari tad ide glavna naplata, nekad i prebrzo pivotiramo. Trenutno imamo koncenzus sad to u ovoj firmi da uradimo, da se držimo našeg plana.

* Koji su planovi kompanije za budućnost?

-Trenutno imamo dva cilja ove godine. Jedan cilj je da proširimo i produbimo odnose sa našim sadašnjim klijentima i dodamo još recimo dva klijenta koja se uklapaju u našu viziju. to su dugoročna partnerstva na jednom proizvodu. Drugi cilj nam je da pokrenemo naš proizvod. Da li će to biti u okviru ove firme ili će nastati kao trend to nije ni važno, ista će ekipa ljudi biti iza toga, imamo neke ideje za proizvode i trenutno ih validiramo pa nadam da će nam u trećem ili četvrtom kvartalu ove godine to i krenuti.

Mi imamo neku dugoročnu viziju gde sebe vidimo, ali realno to se menja, ne bih da unapred govorim o tome. Imali smo neku ideju i mi se manje više uklapamo u to gde smo sad, samo što je put do toga bio potpuno drugačiji nego što smo ga mi zamišljali. Razvijamo sopstvene kadrove, imamo dosta mladih talentovanih ljudi. Sedamdeset posto naših zaposlenih i onih koji sa nama rade na osnovu ugovora su neka vrsta softverskih inženjera, 10-15 posto firme su dizajneri i tako dalje.

  

                                   Ivan Bjelajac                                                                                          Mališa Pušonja

 

* Odliv mozgova iz Srbije konstantno je prisutan. Da li je to moguće sprečiti u uslovima kada se država baš i ne bavi mnogo ovim problemom, ili je u pitanju globalni trend migracije radne snage, pa se odlazak mladih ljudi može samo eventualno usporiti nekim merama?

-To je izuzetno teško pitanje, koje možda i prevazilaze moje mogućnosti da odgovorim. Probaću ipak da kažem nekoliko stvari koje izražavaju moje mišljenje o toj temi. U principu, naravno da postoji globalan pokret koji nije pasivan nego vrlo aktivan. Ja ne bih rekao da SAD ili bilo koja evropska zemlja ne radi intenzivno na privlačenju talenata. Većina ljudi to doživljava kao da sad oni ne žele da mi dolazimo. U principu, baš i nije tako. Oni izuzetno žele da kod njih dolaze najkvalitetniji ljudi. Tako da postoji neki aktivni, ne u negativnom smislu te reči, pritisak da se tamo ide, i pošto postoji taj pritisak postoji neki „mainstream“.

Što se tiče pitanja da li naša država može nešto da učini da se smanji migracija mladih, tu postoje neki šabloni koje druge države primenjuju, ne znam da li ih mi možemo iskopirati. Globalizacija je neminovna, ne možemo se mi od toga izolovati. Međutim, postoje primeri pozitivne globalizacije, a jedan od njih je država Izrael. Oni izuzetno dobro sarađuju sa svim zemljama. Put koji jedan izraelski IT stručnjak pređe između Tel Aviva i Njujorka, to koliko puta godišnje on preleti okean, zaista je zadivljujuće. Postoje i kod nas takvi slučajevi, ali to su izuzeci, a kod njih je to pravilo. I izraelska država aktivno to radi. Kod nas država neaktivno to radi, čak postoji i suprotan efekat, gde država radi na tome da što više mladih i školovanih ljudi ode iz zemlje. U smislu, ne da bi se vratili, ne da bi doprineli na neki način našoj zemlji, nego da izvade kartu u jednom smeru.

Emancipovanim ljudima je teško ovde u Srbiji, ali ja mogu da pričam o sebi, recimo zašto sam ja ostao, ako sebe smatram nekom vrstom emancipovanog čoveka. Zato što imam izuzetno razvijen taj neki patriotski osećaj, ne u nekom negativnom smislu te reči, nego ja ne bih sebe osećao nigde drugde, osećao bih kao da sam izdao sam sebe da sam otišao iz zemlje. I način koji ja odgovaram tom nekom svom osećaju jeste kroz kreaciju, ne kroz ne znam šta drugo.

Ako jedan čovek ode iz Srbije na primer u Nemačku, on prividno menja svoj položaj, ali u relativnom smislu se praktično ništa ne menja. On je samo zamenio 1000 dolara za 5000 dolara ili šta već, ali u relativnom smislu je sve ostalo isto, osim nekih fundamentalno životnih, materijalnih stvari, da ima šta da jede. Smelo tvrdim, većina naših ljudi, makar u Beogradu, nije na granici egzistencije. Dakle imaju šta da jedu, mogu da se ostvare u nekoj edukaciji. Ne mogu tako lako naći posao, ali to je sad posebna tema.

Duh vremena, preovlađujući način razmišljanja jeste – svi idu pa hajde da odem i ja, mnogi tako rezonuju. I ako se smatramo nekim ljudima koji žele dobro drugim ljudima, koji razmišljaju svojom glavom, vrlo je jasno da ne mogu svi da žive u Nemačkoj, na primer. Mnogi moraju da žive na nekim drugim lokacijama i sad je samo pitanje da li će na tim lokacijama da bude dobro, loše ili vrlo loše. Ovde nikada neće biti tako kao u Nemačkoj, pretpostavljam, ali to nije razlog da se tu ne živi na vrlo vrlo drugačiji i kvalitetan način u odnosu na Zapad. Ljudi treba da umeju da prepoznaju i prednosti života u ovoj sredini i da ih koriste.

* Zajedno sa kolegom Ivanom Bjelajcem dobili ste nagradu „Inovativni preduzetnik godine 2018“ po izboru kompanije EY (Ernst & Young). Šta za Vas znači ovo priznanje?

-Meni je to priznanje dvostruko značilo. Prvo, bio je vrlo lep osećaj da baš mi dobijemo nagradu za inovaciju. Verujte da mi je to milije nego da smo osvojili nagradu u kategoriji najbržeg brzorastućeg preduzetnika ili čak najboljeg preduzetnika. Ovo pričam zato se mi baš i prepoznajemo u inovacijama i najveća mi je satisfakcija bila što smo dobili to priznanje. Ja lično to sam tako doživeo, a mislim da je i Ivanu to prijalo. Sa druge strane, pošto mi kao firma pripadamo tom blockchain modelu i bavimo se kriptovalutama i želimo da to doživi svoj „mainstream“, na koji način niko to više nije siguran ali verujem da će se to i desiti, dobivši ovu nagradu meni je veoma drago što je EY prepoznao potencijal te vrste inovacije.

Želeo bih naglasiti da je razgovor sa žirijem EY bio izuzetno zanimljiv i to je za nas jedno dragoceno iskustvo. Postavljana su nam vrlo kvalitetna pitanja, bila je to jedna zdrava i korisna diskusija. Drago mi je što sam imao priliku da upoznam i neke od naših vrhunskih preduzetnika koji su sačinjavali žiri EY i odlučivali o izboru preduzetnika godine.

* Preduzetnici u Srbiji se suočavaju sa mnogim problemima. Kako biste ocenili trenutnu poslovnu klimu i šta učiniti da bi se stvorili povoljniji uslovi za poslovanje privatnih preduzeća?

-Ima dva načina kako bih odgovorio na to pitanje, prvo je kako ja to u praksi vidim a drugo – kako vidim u teoriji. U praksi, ja ne gledam na to kao na nešto što je sad diskutabilno, za mene je to data stvar kako se država odnosi prema privatnicima. Ja gledam kao preduzetnik da budem u okviru toga, jednostavno to je tako, mi ovde poslujemo i treba da se prilagodimo. To su naši okviri, ako nam se ne sviđa mi iz IT sektora možemo da se registrujemo u nekoj drugoj državi. Ako bismo, međutim, gledali kako bi to teoretski moglo da funkcioniše, dakle ako stoji sve ono što smo prethodno rekli oko stimulansa ljudi da ostanu, ja stvari gledam ovako. Državi se, ukoliko želi da ovde postoji neki zdrav život, ne isplati da destimuliše preduzetništvo, čak nije problem ako možda favorizuje i te strane investitore, ali to treba da radi na jedan kvalitetan način, kako da kažem. Govorim iz ugla čoveka iz IT sektora, jer to je svet u kome se krećem, ja zaista ne mogu da pričam o drugim granama privrede. Postoji u IT zajednici neki široki, često opravdan, nekad i neopravdan animozitet prema regulaciji i načinu na koji se mi ovde u našoj državi tretiramo. Meni je to vrlo jasno i velikim delom bih se složio sa tim, tako da kažem, prosto zato što verovatno za sada nismo interesantni za državu, u smislu toga da ona ne prepoznaje suštinu onog što radimo i zašto to radimo. Oni na nas ne gledaju kao na nekoga ko stvara kreaciju i neku dodatnu vrednost, nego nas gledaju i tretiraju čisto na poreski način, to jest očima poreznika. A mi sebe ne doživljavamo tako, hajde da se tako izrazim a da mi se ne obije o glavu, kao poreske obveznike nego kao nekog ko želi da kreira.

Reći ću vam jedan detalj. Ja sam nedavno bio da izvadim pasoš. I sad, ta žena koja radi kao administrativni radnik u našoj državi pitala me koju sam školu završio, i kad sam joj odgovorio da sam završio IT, ona je rekla: „OK, i moj sin je to završio, eto sad ćemo videti da li će naći posao, da je pametan trebalo bi da ode u inostranstvo“. Šta ja mogu iz te rečenice da zaključim kao neko ko razmišlja svojom glavom? Ako žena koja radi u državnoj instituciji želi da njen sin pobegne u inostranstvo, to znači da ona ne veruje u državu za koju radi, da o njoj ne misli dobro. Ja sam siguran da velika većina ljudi trenutno razmišlja na isti način kao ta žena, uopšte ne želim da ulazim u to da li je to opravdano, lepo ili ružno, ali sam siguran da bi većina ljudi, pošto je to „mainstream“ način razmišljanja, koji rade u državnom aparatu jedva dočekali da odu odavde. I onda, ako ne mogu oni da odu, onda plasiraju svoju decu tamo Meni je to OK kao način razmišljanja, nisam ja tu sada da sudim, ali ne mogu da budem glup da ne shvatim da je to tako. Ja bih zaista voleo da se to promeni. Način na koji država to može da uradi ja nisam siguran šta je, ali država sa takvim kadrom kojim raspolaže sigurno ne može doneti zakone koji bi mladima bili od koristi, jer da žele da im deca ostanu onda bi možda i pravili kvalitetnije zakone. To ne znači da za jedno 40 godina stvari ne mogu da se promene. Znate kako ja gledam na to, kada me neko pita kako će kriptovaluta da doživi „mainstream“, ili kako će ova inovacija da zaživi ja mu kažem ovako: vidi, ako je to dobra inovacija ona će kad tad da zaživi, u najgorem slučaju kada ova generacija izumre i dođe sledeća koja će to da prihvati. Klasičan primer toga o čemu pričam je izlazak Izraelaca iz Egipta u njihovu obećanu zemlju. Znači, niko ko je izašao iz Egipta nije ušao u obećanu zemlju, nego su tamo uspela doći njihova deca. Četrdeset su godina lutali. Sad, da li je to tačno nije ni bitno, poenta priče je da svi ti koji su hteli bolje nisu dočekali bolje, nego njihova deca. U tom smislu tako je i sa inovacijama. Sad ja kad želim kriptovalute da one zažive i da dobiju široku primenu, ako je to kvalitetna i obećana tehnologija, to ne znači da ću ja dočekati ali u najgorem slučaju će moja deca da dočekaju. To je u nagorem slučaju, u najboljem slučaju da za godinu dana imamo sve.

* Šta biste poručili mladim ljudima koji se odluče da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke i postanu preduzetnici?

-Prvo, da se ne plaše greške. Moraju biti svesni rizika, ne smeju da srljaju, „upucaće“ se par puta, istrošiće se, trebaju da dobro vladaju svojim emocijama. Ali da se ne plaše da greše. Nemam ja tu preterano nešto da poručim, možda jedino što bih im rekao jeste da razmišljaju globalno, a čak i da deluju globalno. Vidite, mi smo malo tržište. Treba što pre da izađemo iz lokalnih okvira i da pokušamo nešto što je naše, a kvalitetno ili zanimljivo, da drugome prodamo i time da nađemo svoje mesto pod suncem, da napravimo mesto za sebe. Mislim da onaj ko želi danas da bude preduzetnik mora da krene da razmišlja i deluje globalno. Za mene je to tako, to ne znači da će se neko drugi tu prepoznati, ali mi kad smo bili pred odlukom da napravimo svoju firmu, mi nismo uopšte razmišljali šta u ovoj zemlji može da se proda, mi smo uvek razmišljali šta u Americi i Evropi može da ide, i šta to i gde mi možemo njima da ponudimo. Pogotovo je to bitno zato što smo mi malo tržište, mali smo narod, ovo je već popunjeno tržište. Što ne znači da nema mesta za takvu vrstu preduzetnika nego bih voleo da ima više preduzetnika koji se prepoznaju globalno i deluju tako. Oni mogu iz lokala da deluju vrlo dobro, a da razmišljaju o širokom tržištu – zaključuje Mališa Pušonja u razgovoru za Net Magazin.

 

(01.04.2019)