Dvorana  ogledala

 

Dvorana ogledala

 

U muzeju bejaše hladno kao u grobnici. Objašnjenje kustosa glasilo je da se na temperaturi većoj od propisane smeša kojom su bili prekriveni živi eksponati u «Dvorani ogledala» tvrdne i gubi svoju elastičnost, a kasnija faza mogla bi da bude razvijanje toksičnih gasova pa čak i smrt onih koje su profesionalni kritičari već nazivali «zamorčićima iz Barnabi strita». Bilo kako bilo, činjenica je da su već danima redovi ispred muzeja bili dugački skoro kao u vreme kada su stanovnici Londona hitali da se upišu u knjigu žalosti američke ambasade nakon terorističkog napada iz 11. septembra 2001. 

 

 

-Molim vas, ja sam izgubila desnu rukavicu – čula je rezak, skoro neprijatan glas starije žene u bundi od veštačkog krzna. –Desnu, desnu rukavicu. A napolje, znate, nije baš prijatno. Skoro kao i ovde…
 

 

-U redu, gospođo, možete sesti, a mi ćemo pozvati sektor za izgubljene predmete. Jeste li možda za čaj – upita čuvar.

 

Džil nije ni saslušala kraj ovog dijaloga. Samo je, pomičući se skoro po milimetar, osetila kako joj otiču noge. Pogleda prema ženi koja nije prestajala da gunđa, onda kroz otvorena vrata susednog paviljona. Bila je gladna, na korak i da se sruši u nesvest od umora i od mirisa nalik na neki jeftin naftalin što je ispunjavao sve prostorije u Barnabi galeriji. Vreme je sporo prolazilo.
 

 

Odjednom se zamrači. Nije bila svesna šta joj se događa, samo ostade pribrana da što čvršće prigrli svoju tašnu. Neko je viknuo, gurnuli su je da je skoro pala na hladni mermerni pod, a onda se , uz vrisku žena i odobravanje muških baritona ukaza nešto što joj se činilo gotovo kao nekakvo priviđenje.
 

 

U «Dvorani ogledala», raspoređeni kao na obodima velikog romboida, lebdele su džinovske kupe od armiranog betona. Da, lebdele, jer nije bilo ničeg što bi ih fizički moglo sprečiti da ne budu privučene silom gravitacije i da zdrobe ljudske prilike što su na specijalnom postolju plesale direktno ispod njih. Tu, kako im je već kustos bio objasnio, mladi parovi izvode svoju ljubavnu seansu i igru koja je bila autentična reprodukcija rituala iz Mesopotamije, koji se upražnjavao 16. vekova pre nove ere.
 

 

-Ali, kako ove kupe uopšte stoje – zapita jedan dečko u radničkom kombinezonu.
 

 

-Jasno je da je neki trik, ali kakav?
 

 

-Gospodo, slobodno slikajte. Hoću da vidim bliceve, hajde, ne bojte se, ta nije ovo inkvizicija, fotografišite do mile volje, a ako baš hoćete, najhrabriji od vas mogu mi se pridružiti i liftom se popeti na sam vrh od ovih čudesnih geometrijskih oblika te se uveriti da je jedina misterija koja ovde postoji – misterija nadahnuća, a što se toga tiče ni najveći mudraci i kritičari iz «Sandej Tajmsa» ne mogu je dokučiti. Prosto niko ovozemaljski nije dorastao da spozna u kakvoj su vezi ljudske figure i neorganska materija koju zovemo betonom – «pevao» je već sto puta do sada unapred naučeni recital kustos muzeja.
 

 

Sevaše blicevi. Džil je sela na jednu klupicu da malo odmori noge i da se oporavi od šoka koji je izazvao ovaj gotovo nadrealistički prizor o kome ceo London bruji već četiri nedelje. Sedela je i gledala gotovo ne trepćući, a malo zatim kao da je počelo i da joj se spava. Uzalud se opirala, jednostavno kao da su je i poslednji atomi snage već bili izdali i pred njom se otvorila provalija, a onda joj se zavrtelo u glavi i nije više imala kontrolu nad sobom.
 

 

-Čudite se? Mogli biste i vi da budete ovako izloženi! Da, dobro ste čuli. Na kraju, to nije ni toliko teško ni skupo kako bi vam se sada možda moglo učiniti. Obuka traje šest meseci, a onda… Onda ste rešili sve svoje probleme u ovom životu, sa poštovanjem koje vam pripada, ulaznicom za visoko društvo i platom od 100.000 dolara godišnje – šaputao je neko.
 

 

-Čudite se? Mogli biste i vi da budete ovako izloženi! Da, dobro ste čuli…
 

 

-Čudite se?
 

 

Sada je već bila sigurna da ovo i nije san.
 
 

 

Izložba u Barnabi galeriji izazvala je dijametralno suprotne komentare inače prilično uzdržane britanske javnosti. Podigla se bura, na televiziji su govorili eminentni poznanaoci starih kultura, Mesopotamije, fizičari, filozofi… Trajalo je to neko vreme, a onda se u prostor uselila nova atrakcija i kada se slegla prašina mnogima se učinilo kako je čitavu priču neko i bio naduvao baš da bi staru galeriju nekako izvukao na površinu i spasio od zatvaranja. Vreme je prolazilo, duhovi se vratili u bocu, a Džil…
 

 

 -Sigurni ste?
 

 

-Apsolutno, već sam vam rekla i da sam spremna na svakakve žrtve.
 

 

 Stajala je u velikoj tamnoj prostoriji, tako akustičnoj da su joj se i otkucaji sopstvenog srca činili kao božićne petarde. Soba je mirisala na tamjan i odavala utisak neke biblioteke iz vremena renesanse. Čovek koji je sedeo na čelu stola nešto je zapisivao perom.
 

 

-Izvinite me, sada moram da popijem aspirin. Znate, umesto vode da bih ga progutao ja uvek koristim krv – reče joj pisar i, pošto je na njenom licu pročitao zaprepašćenje, dodade:
 

 

-«Ždrepčeva krv», tako se zove vino.
 

 

 -O…
 

 

-Ne treba da se stidite, niko se nije naučen rodio. Ali ako želite da se  pridružite našoj besmrtnoj porodici, morate naporno raditi. Ne smete poznavati nikog, ni oca ni majku. I onda... onda će vam se sve to isplatiti.
 

 

Naredne nedelje počela je obuka za plesače. Prvih dana skoro da ništa nisu ni radili, skupljali su se u južnom delu Londona u jednoj baraci i slušali snimljene glasove. Onda ih poređaše u parove, te su slušali glasove po dvoje, simultano. Pokreta nije bilo.
 

 

Treće nedelje vežbi osetila je glad kakvu nikada nije poznavala. Organizam joj je vapio za hranom, ali nije mogla ništa da stavi u usta. Priđe joj instruktorka:
 

 

-Mene je to držalo četiri dana i noći, ali je normalno. Kapiraš, mi više nismo isti ljudi kao i pre, transformišemo se da bismo bili u stanju da snagom svog duha parališemo sve demonske sile i stopimo se sa neorganskim ćelijama u jedno. Ostaci nekadašnje Džil bore se da dođu do daha, ali će ih buduća Džil nadvladati. Gucni sad ovo.
 

 

Oklevala je. Nešto se u njoj bunilo i kao da je želela doći do daha. Najzad se uspravi:
 

 

-Oprosti, ali tako sam uzbuđena, da moram do toaleta. Znaš…
 

 

Instruktorka se nasmeja. –Naravno, draga.
 

 

Džil pažljivo klisnu na zadnja vrata barake, pa kroz dvorište prođe do vežbališta koje bejaše prazno. Odjednom, začu jezivo ječanje iz suterena. Noge joj se odsekoše. Priđe.
 

 

-Sada ćeš poslati Pirsona njegovom tati. Sada ćeš ga zauvek ućutkati, ali pre toga moraš pozajmiti njegovu kasicu prasicu. Znaš, taj gospodičić drznuo se da odbije kada smo ga zamolili da nam da dobrovoljni prilog za našu izložbu u Parizu – čula je gazdu.
 

 

-Jebaću ga na suvo!
 

 

-Polako, evo šta ćemo raditi. Sutra ideš do one slinave Džil, dobićete kreditne kartice, znaš da radimo u parovima. Čekaćete na Liverpul Stejšnu dalje instrukcije.
 

 

-Tamo gde je Rik Ekerman oteo bebu?
 

 

-Ne talasaj. Uzmi sad jedan «ekser» i idi na trip. Ako sve bude po planu, iduće nedelje slavimo Božić u Riju. A ako zezneš…
 

 

U tom trenutku strahovita eksplozija podigla ju je kao krojačku lutku i dislocirala nekoliko metara prema ulici. Od dima se smrklo, čula je samo vrisak a onda joj se sve zacrnelo pred očima, baš kao u Barnabi galeriji prilikom fatalne izložbe.
 

 

Probudila se na odeljenju intenzivne nege u «Čeltnem hospitlu». Beše joj prikopčana infuzija. Leđa kao da nije ni osećala, levu ruku je prekrivao veliki zavoj, ali je postepeno dolazila k sebi, srećna da mrda, srećna da je daleko od svega onoga čemu je koliko do juče težila svim svojim bićem.
 

 

Na stolu je ležao najnoviji «Sandej Tajms». Uze ga desnom rukom i poče da čita.
 

 

«I tako je slučaj Barnabi galerije polako dobio svoje konačne obrise. Posle eksplozije u Saut Kensingtonu povređeni vođa je propevao, pa se doznalo da smo mogli biti svedoci još jednog od monstruoznih planova u kojima su sporedni protagonisti posle obavljenog prljavog posla za račun ljubitelja «Ždrepčeve krvi» likvidirani, a njihovi klonovi predati u ruke čuvenom iluzionisti koji je postavljao izložbu i sa njom zarađivao ogroman novac, istovremeno regrutujući nove ubice. Možemo biti ponosni da je baš «Sandej Tajms» svojevremeno među prvima naslućivao da nešto smrdi u toj Dvorani Ogledala…»