NET MAGAZIN U RUSIJI
Moskva - velegrad sa dušom
Moskva. Pojam slobode, pobede, života, ljubavi, kulture, duhovnosti... Istorija svetog grada, stara 850 godina, ispisana je zlatnim slovima, ali i obojena krvlju. Još od one davne 1147. godine, kada je Jurij Dolgoruki osnovao tvrđavu na pustom mestu, kraj reke po kojoj će i dobiti ime.
Odakle početi priču o glavnom gradu velike Rusije? Da li od slavnog Kremlja, čije kule i zidine čuvaju vekovne i nedokučive tajne, ili od Crvenog trga, na kome večitim snom spava Lenjin, “mesija“ koji je naglavačke okrenuo svet? Možda od Boljšog teatra, hrama kulture? Ili od crkve Hrista Spasitelja, čija se zlatna kupola preslikava na talasima reke Moskve koja svoju vodu predaje modrozelenoj Oki, a ova Volgi, svetoj reci svih Rusa ?
Sve je to Moskva, i mnogo više od toga. Za Ruse, ona je matuška, kojoj pevaju pesme i za koju čuvaju svu dobrotu svoje plemenite slovenske duše. Moskva je središte Rusije, a od nje – nema se više kuda. Šta god da se sretne i gde god da se ode, veće lepote čovek neće da vidi, ili i ako vidi, neće umeti da je – doživi i shvati. Beskrajna je Rusija, nežna u svojoj nevinosti, mistična u legendama koje je prate, surova i prefinjena u isti mah, kap meda i krvi u jednom bokalu.
Kad čovek prvi put kroči u Moskvu, obuzme ga neutešno osećanje usamljenosti, jer čovek je tako sitan u tom ljudskom mravinjaku od 12 miliona duša, stešnjen između širokih bulevara i ogromnih zdanja sa neonskim reklamama. Ali, to je samo prvi utisak, koji zavarava. Moskvu je potrebno shvatiti, da bi je čovek zavoleo, da bi se opustio, da bi uživao. A tada, sa zaprepašćenjem ustanovi da Moskva nije običan grad, poput tolikih drugih megalopolisa, da se ona ne može ukalupiti, da je ona posebna i jedinstvena, pa je valjda i zbog toga magnetskom snagom privlačila sve osvajače, i Džingis – Kana, i Napolena i Hitlera. Tuđinac je mnogo puta pokušavao da ukroti tu neosvojivu i plahovitu silu koja je odvajkada izbijala iz svetih zidina Kremlja, ali je pred surovim zidinama - polomio zube. Sveti Georgije, simbol magičnog grada, ubio je aždaju, a Moskva je ostala ruska.
Nikada neće biti razjašnjena tajna zbog čega se Crveni trg zapravo naziva – „Krasni“? Da li zbog boje zidina Kremlja, koje su crvene, ili zbog krvi koja se na ovom magičnom mestu prolila toliko puta u toku njegove istorije? Kako reč „krasni“ označava i lepotu, moguće je da su ga Rusi, opčinjeni njegovom magijom i koliritom boja kojima se preliva s prvim sunčevim zracima nazvali – „lepim“? Može i jedno i drugo. Glavni trg Moskve i čitave Rusije i crven je i lep istovremeno, i mnogo više od toga. On je i sveto i ukleto mesto, i strašno i mistično poprište, i pozornica najdubljih emocija. Patriotskih, kada krenu povorke za Paradu pobede, religioznih, kada se hodočasnici vinu u pohode Hramu Vailija Blaženog, toliko lepom i uzvišenom, da je car Ivan Grozni, legenda kaže, naredio da se graditelj ove crkve oslepi, kako više nikada u svom životu ne bi napravio nešto tako divno i veličanstveno. Turističkih, kada savremeni invazori sa foto aparatima pođu da slikaju i da se oduševljavaju prizorima što ih okružuju. A čovek, zaista, ne zna čemu pre da se divi. Da li dostojanstvenom Kremlju, ili pak Hramu sa kitnjastim šatorastim kupolama? Da li fascinantnoj građevini Državnog univerzalnog magazina (GUM) iz 19. veka, ili susednoj palati Istorijskog muzeja gde se turisti za par desetina rublji mogu fotografisati sa Lenjinom i Karlom Marksom, sa Petrom Velikim ili Ivanom Groznim, u čije su odore “ušetali” ulični umetnici?
Spoj starog i novog… Palate nekadašnjih kneževa,sa neobičnim ornamentima, uz savremene hotele. Patetične ulice, sa senkama prošlosti nad njima, uz grdosije od zgradurina. Cvetne aleje i vodoskoci, a pored njih moderne avenije po kojima jurcaju besne, krilate limuzine. Pažnju turista privlači sedam visokih zdanja, zidanih u vreme Staljina, koje nazivaju – “sedam sestara”. Sestre su građene skoro u istom stilu, sa raskošno ukrašenim fasadama i visokim tornjem, na čijem vrhu blista zvezda petokraka. Ali, ona najnovija, ultramoderna Moskva, niče u rejonu Presnenski i pravo je čudo savremene građevinske tehnike. To je poslovni centar “Moskva”, sa “svemirskim” oblakoderima od po pedeset, šezdeset, pa i sto spratova, koji treba da bude završen do 2018. godine i gde će da budu smeštena sedišta ogromnih ruskih i svetskih trgovačko – industrijskih kompanija.
Moskva je čarobna, stroga i dostojanstvena, moćni je to velegrad sa nepreglednim prostranstvima, rekama automobila, vozova, brodova, bujicom ljudi koji stalno nekuda žure. Velika je Moskva, veća nego što bi se to rečima dalo opisati, pa ipak nema u njoj takve otuđenosti kao u Parizu, Londonu… Moskva ima – dušu, a ima je zato što u njoj žive ljudi koji tu dušu poseduju i neguju. I koji poštuju tradiciju, svoju prošlost, poreklo i veru. Poslednih deceniju i po, Moskva – kao i čitava Rusija – doživljava ekonomsku ekspanziju, primetan je napredak u standardu građana, a koliko je bogatstvo nagomilano u metropolisu Rusije, svedoči i podatak da je Moskva po broju bilionera (čak 79 !) pretekla Nujork. Ni u jednom drugom gradu na svetu ne živi više bogataša nego u Moskvi, pa su i cene – astronomske. Ipak, mnogo šta je jeftinije nego kod nas, u prvom redu benzin i osnovne životne namirnice, poput hleba, na primer.
Moskva je neodoljiva na jesen, kada se zlatne boje raspu po kupolama kremaljskih crkava, lepa je i na proleće kada sva priroda oživi i parkovi se rascvetaju, lepa je na leto kada rekom Moskvom plove brodovi sve do daleke Volge… Ali je, čini se, najlepša zimi, kad počinje snežna bajka, romantična, idilična. Kad mitovi oživljavaju, a kule na Crvenom trgu dobiju pokrivač od belog satena.
Moskva je fascinantna, a tek Moskovljanke… O slovenskim lepoticama i njihovom šarmu mnogo je pisano i pričano, pa ipak nek bude dopušteno autoru ovog teksta da bude malo i subjektivan kad kaže da je Bog stvorio Evu u liku - ruske princeze. Otmene i skromne, kulturne i prirodne, ženstvene i strastvene, Moskovljanke zaslužuju desetku za “umetnički dojam”.
Rusija je oduvek bila svet za sebe, a Moskva – država u državi. Ko će razumeti Ruse, taj epski narod, koji se u svojoj burnoj istoriji napatio Isusovim mukama? Kaže se: „Pije k`o Rus“ – ne bez razloga. U Moskvi se alkoholišu skoro svi, i stari i mladi, i muškarci i žene, to je ovde jednostavno normalna stvar. Kada se napiju, prave gluposti i sebi i drugima, a kada se otrezne – idu u ckrvu na pokajanje. Možda se može razumeti potreba za žestokim pićem u zemlji gde surova zima vlada u proseku sedam meseci godišnje, ali votka je za Ruse nešto više od običnog pića. Njeno ispijanje jeste ovde svojevsrni ritual, skoro kao dokazivanje nacionalnog identiteta, a ne treba zanemariti ni činjenicu da Rusi, kao temperamentan narod, uvek imaju potrebu za adrenalinom. Tako su, na primer, još u Srednjem veku izmislili jurnjavu “trojkama”, saonicama koje su vukli konji i taj običaj se do danas zadržao prilikom nekih posebnih ceremonija ili svečanosti što prate stare narodne običaje.
Moskva je lepa i nad zemljom i – ispod nje. Metro u glavnom gradu Rusije predstavlja pravu galeriju umetnosti i videti njega – to je svojevrstan estetski doživljaj. Mozaici, reljefi, statue, slike i raskošni lusteri u stanicama podzemne železnice, postavljeni u vreme „baćuške“ Staljina, sigurno su unikat na svetu. Čak ni prenaglašen socrealistički stil ne umanjuje raskoš i sjaj ovih podzemnih galerija, posebno ako se imaju u vidu uslovi pod kojima su stanice „Metropolitena imena Lenjina“ izgrađene (mnoge su otvorene u teškim ratnim i poratnim godinama). Kada je reč o funkcionalnosti moskovske podzemne železnice, može se reći da je ona jedna od najboljih u Evropi. Dnevno se njome preveze 9 miliona putnika, pa metro u Moskvi sačinjava „krvotok“ grada.
Za razliku od komunističkog vremena, kada su bili zanemareni, carski dvorci, parkovi i vile u Moskvi i Podmoskovlju danas sijaju punim sjajem i predstavljaju neizostavan deo turističke, kulturne i umetničke ponude grada. Ne zna se koja je „usadba“ lepša i atraktivnija, da li Kuskovo, „moskovski Versaj“, gde je bogati grof Šermentjev organizovao raskošne žurke, ili Ostankino, u kojem su kmetovi priređivali pozorišne predstave za svoje gazde plemićke krvi. Da li Kolomensko, park – šuma sa crkvama pod zaštitom UNESKO-a, ili pak Caricino, gde je dvorac nekada moćne imperatorke Katarine Velike sada renoviran i pretvoren u raskošni muzej... Doživeti Moskvu ne znači i doživeti Rusiju, ali doživeti Rusiju bez Moskve – bilo bi nezamislivo!
(26.05.2011)
Marko Daković