SPECIFIČAN POGLED NA UMETNOST

Vreme gledaoca – kako nas koriste slike

U praznom gradu Rimu, jedna izložba ispričala nam je priču u uspostavljanju prećutnog dijaloga između umetničkog dela i njegovog gledaoca

Gledajući umetnička dela najčešće ne razmišljamo šta ona uzimaju od nas. Mi od njih možemo sve, ali jedna izložba u praznom gradu Rimu zbog korona virusa, u palati otvorenoj samo za grupicu znatiželjnih novinara,  ispričala nam je priču koje se možda nismo pre ni setili, priču o uspostavljanju prećutnog dijaloga između umetničkog dela i njegovog gledaoca.

Velika je mudrost komponovati jednu izložbu od samo 25 umetničkih dela, među njima su i neka remek-dela italijanskog i svetskog slikarstva, i poslati jasnu poruku oku posmatrača, gledaocu kojeg treba opomenuti, naučiti da gleda. Ovde je u pitanju izbor iz domaćih i svetskih muzeja i galerija, a koji se odnosi na razvoj slikarstva između 16. i 17. veka.

Šta je bio moto i smisao takvog izbora "Nacionalne Galerije Antičke umetnosti Palate Barberini" u Rimu: ne gledati sliku pasivno već učestvovati i aktivno sarađivati sa umetničkim delom, jer umetnici su pronalazili rešenja kako bi "uveli gledaoca u prostor i u istoriju o kojoj pričaju slikajući je", tražeći da posmatrač postane "saučesnik".

 U pitanju je veoma lepa igra: aluzija, provokacija, šarmiranje, ironija, sve ono neohodno zahvaljujući čemu posmatrač postaje "neočekivano posmatran" – on ulazi unutra i čini deo umetničkog dela i sarađuje svojom emocijom u punom smislu sa delom.

Cilj izložbe bio je da se konkretno eksperimentiše sa realnim gledaocima na način da se slikarstvo ne ograničava samo na nešto za videti, već nas poziva da razmislimo o onome što gledamo, kako je i zašto je tako naslikano.

 Kao najveća i najlepša poruka za takvo uvođenje gledaoca jeste slika iz Muzeja "Prado" iz Madrida "Novi svet" (Đandomeniko Tiepolo) gde vidimo samo gledaoce koji gledaju nešto, osmatraju nešto što mi ne možemo. U drugom planu je događaj Karneval u Veneciji, to je i uvod u izložbu i rezime postavke artikulisane u pet tematskih sekcija.

 "Preko praga", znači prekoračiti, gledati u prozore, u ramove iz 16. veka, u ogledala iz istog perioda, u zavese koje postaju metafora slike i njeni protagonisti, u pozorišnu zavesu, sve nas poziva da pređemo granicu koju deli naš svet od onog sa slike, kao što se događa i ispred fascinantne Rembrantove "Devojke u jednom ramu" (iz Kraljevskog Kastela iz Varšave).

 Taj prećutni dijalog postaje još eksplicitniji u narednoj sekciji "Poziv" gde  istinski očarava remek-delo portret pesnika Đanbatista Karelija, slika majstora Sofinizba Anđusola ili još jedno remek-delo "Venera, Mart i Kupidon" slavnog Guerčina. Slika Paserotija "Mesarnica" obraća se otvoreno onome ko je gleda i pretenduje na njegovu naročitu pažnju.

U trećoj i četvrtoj sekciji "Indiskretan" i "Saučesnik" uvođenje gledaoca je tananije, sa aluzijom, tajnovito, čak nelagodno, kao kao da se nalazite pred nečim štio ne bi trebalo da vidite.

Poslednja, peta, sekcija je "Voyeur" u kojoj se otkriva dimenzija erotike.Odjednom vas sa slika zabljesne svetlost i možda dvosmislen odnos između slike i našeg pogleda. Sa slika Lavinije Fontana (Prado, Madrid), Eglan Van der Neera (iz Muzeja u Diseldorfu) ili Subleyrasa, voyeur gleda ne samo predmet svoje pretpostavljene želje već otkriva taj isti akt - svojim punim prisustvom gledaoca.

Ostavli smo za kraj, u pokušaju uvođenja čitaoca i gledaoca fotografija slika, delo koje ima toliko figura i vremenski protok kakav se ne sećamo da smo negde već videli –"Stradanje Hristovo" Hansa Memlinga. U pitanju je slika najstarijeg datuma na izložbi, iz 1470 godine. Tu je čitava istorija ispiričana sa vidljivim protokom vremena, vidimo i zoru i sumrak, postavljanje krsta, tužni pogled Hristov i tako obraćanje gledaocima, kao da ih priziva i njegovo vaskrsnuće.

                                                  16.01.2021. Milica Ostojić (Rim)