REPORTAŽA SA APENINA – LUKANIJA

Prošlost – bogatstvo za budućnost

Na jugu Italije, u živopisnom kraju koji krije mnoga civilizacijska blaga, održan je Samit G20. To je bila prilika da se novinari upoznaju sa lepotama ovih predela 

Tamo gde su polovinom prošlog veka siromaštvo i odsustvo civilizacijskog poimanja života predstavljali realnost ljudskog bivstvovanja, krajem juna 2021. govorilo se jezikom razumljivim celoj planeti: o tome kako suzbijati glad u svetu, nahraniti gladne do 2030. godine (830 miliona osoba na planeti rizikuje da neće imati dovoljno hrane, dodajući i onih oko 100 miliona koji su zbog Kovida-19 izgubili posao i sredstva za život), kako poboljšati klimatske uslove do 2050. i urgentno se suočavati sa sanitarnim problemima, socijalnim i ekonomskim.

MATERA

Italija, aktuelni predsedavajući G20, želela je da se baš u tom gradu priča o suštini života, o dostojanstvenom preporodu i opstanku. U Materi je usvojena Deklaracija za budućnost – tamo gde je evidentno svedočanstvo kako se može doći do preporoda. U prošlom veku živelo se u Materi na liniji civilizacijskog minimuma, reč je o najčuvenijem gradu na svetu u kamenu, gradu u kojem su do 60-ih godina prošlog veka živeli zajedno u stenama, u pećinama ispod stena, čovek i njegovo stado, a potom političkom odlukom, da ne bude više „sramota“ kako ju je imenovao nekada Palmiro Toljati, stiglo se do Evropske prestonice kulture 2019, da bi već 1993. grad bio uvršen u listu svetske baštine UNESKO.

   Matera - crkva                                                                                      Matera - panorama                                                                                      Ulica u Materi 

U južnom italijanskom regionu Bazilikata, poznatom i pod imenom Lukanija, smestila se Matera. Region u kome se nalazi je prevashodno planinski, a kupa se u dva mora – Tirenskom i Jonskom. Matera se nalazi na istoku Bazilikate (Lukanije), u provinciji Bari. Naselje je veoma staro i smatra se da je utemeljeno pre više od 10.000 godina. To je verovatno najstarija naseobina u stenama, u iskopanim staništima ispod njih, a danas broji 60.500 stanovnika. „Grad kamenja“, koji sija neverovatnim sjajem, podignut je na 400 metara nadmorske visine. Materani danas na spektakularan način pripovedaju priču svetu o svom gradu, koji predstavlja svedočanstvo o razvoju civilizacije. Stari i novi grad urbanizovani su i sjedinjeni harmonično, pa Matera postaje meta koja izaziva svetsku radoznalost, neuporedivu sa bilo kojom drugom na italijanskom kopnu.

Ova najstarija naseobina, nikla u krečnjačkim stenama i pećinama, doseže do neolitskog doba. O tome svedoče tragovi nađeni u pukotinama od pre 10.000 godina (ostaci tadašnjeg lovačkog oružja). Inače se smatra da je život na tom prostoru postojao još od bronzanog doba. Ostao je i dokument iz 1204. godine o kamenitom gradu, naseobini grčkog porekla, a potom su dolazile razne civilizacije i razni narodi: Rimljani, Langobardi, Saraceni, Normani... Od 13. veka stižu monasi isposnici sa istočnih strana, koji žive u velikim pukotinama u stenama veličine i više stotina kvadratnih metara, pretvarajući ih u crkve u stenama ("kjeze rupestri"). Takvih je ukupno, potpuno ili delimično sačuvanih, oko 150. Najveći deo crkava islikan je freskama u vizantijskom stilu, a one se uglavnom nalaze nedaleko od rečice, od potoka, od onoga bez čega se nije moglo preživeti (vode).

Tako Matera postaje mesto gde se susreću istok i zapad, tzv. civilizacija u stenama. Sve do 17. veka stene su predstavljale savršeni spoj između čoveka i ambijenta, a u poslednja dva veka doživljavaju degradaciju da postaju „nacionalna sramota“, po političkoj definiciji; život u istom prostoru sa stadom. Jedino čega nije nedostajalo bila je voda sakupljana ispod tla u ogromnim kamenim cisternama i kišnica – izvlačena je na tlo i tako omogućila život. Matera je bila sinonim za zaostalost juga Apeninskog poluostrva. Preporod započinje jednom izjavom Palmira Toljatija, definicijom „sramota“ (godine 1948). Alčide de Gasperi, predsednik Vlade, 1950. pokreće inicijativu da se stanovništvo prebaci u „civilizovanija“ područja. Nekoliko godina kasnije raseljena je Matera. Stanovništvo i stada iseljena su na druga mesta konstruisana po meri čoveka, pa Matera pada u zaborav i zarasta u korov. Tek 1986. započinje spašavanje antičkog regiona i već 1993. „Stene Matere“ ulaze na listu UNESKO-a, kao prvo mesto na jugu Italije koje dobija ovakvo priznanje. Matera se danas nalazi na listi 395 svetskih čuda, a zauzima prvo mesto na svetu zaštićeno kao „kultrurološki pejzaž“.

Godine 2021, ne slučajno, sastaju se u Materi oni koji donose odluke po najvažnijim pitanjima svetske problematike, valorizujući kulturnu baštinu kao najlepši okvir za izlazak iz oklopa Kovida-19, uz podsećanje na vreme iza nas gde su se u tom „prirodnom dekoru“ odvijale svetske manifestacije i ovekovečene poznate scene svetskih filmova. Snimljeno je veoma mnogo filmova ili scena za filmove u Materi, koja je inspirisala kako italijanske tako i svetske reditelje i pisce. Slavni Karlo Levi, koji je zbog antifašizma bio proteran u Materu i boravio tamo između 1935. i 1936. na izdržavanju kazne, opisao je tamošnju realnost u autobiografskom romanu „Hristos se zaustavio u Eboliju“. Reč je o gradiću gde nema ni puta, ni železnice. Stanovnici tog regiona ne pripadaju bilo kakvom zajedničkom civilizacijskom kanonu, oni su iz neke drugačije istorije, one u koju Hristos nikada nije sišao. Reditelj Pjer Paolo Pazolini, očaran Materom, snimio je svoje remek delo „Jevanđelje po Mateju“ 1964. A Mel Gipson kada je prvi put zakoračio na to tle „izgubio je tamo glavu, jer je Matera jednostavno bila perfektna“. Danas ko stigne u taj Grad stena videće jasno označen put gde je sniman film „Stradanje Hristovo“.

Luksuzni apartmani su napravljeni u nekadašnjima staništima-štalama. Reč je o atrakciji starog-modernog ambijenta. Arihitekte su se pobrinule da ne kvare autentični ambijent. Sve je restaurirano autentičnim materijalom – od starog drveta, starog gvoža, tkanine za posteljinu iz starih škrinja ili crkava. Nema eksera koji nije starog datuma (pričamo o autentičnosti). Što se tiče luksuza koji nema zvezdica – to je nešto izvan, iznad takve kategorizacije.

Matera je podeljena na dva dela. S druge strane provalije Gravina postoji jedan drugi grad, tu su crkve neobične lepote i fresknog slikarstva velike vrednosti, recimo katedrala u romansko-puljskom stilu iz 13. veka, San Đovani Batista iz 1233, San Pjetro Kaveozo iz 1218, crkva Purgatorio iz 1747. Civilna arhitektura je nešto istinski vredno, to su perle, bili smo na otvaranju (in anteprima) uoči održavanja G20, restaurirane palate Malvini-Malvezi gde su u čast tog skupa otvorene i dve izložbe fotografija. Prva je obuhvatala svedočanstva kako se živelo u Materi između 1952 i 1973, a druga („Stranijeri i stranece“) bila je iz kolekcije Eli Dijkers i Henri Cartier-Bresson, dvojice velikih fotografa. Izložbe fotografija iz regiona Bazilikata su povezane sa arhitektonskim okvirom, sa liturgijskim formama. Mogli smo videti kako se živelo u Lukaniji posle Drugog svetskog rata.

TRIKARIKO

Udaljen 57 kilometara od Matere, na 690 metara nadmorske visine, sa istorijskim centrom najbolje očuvanim u regionu Bazilikata, smestio se gradić Trikariko sa oko 4900 stanovnika. Njime dominira Normanski torarnj iz 11 veka, visok 27 metara, sa zidovima širokim i preko 5 metara. Arheološka svedočanstva pokazuju da je ovde formirano naselje još u 6. ili 5. veku pre rođenja Hrista, a prva pisana dokumenta ukazuju da je to bio grad Langobarda sa gradskom tvrđavom 849. godine. Između 9. i 10. veka Trikariko postaje arapsko utvrđenje, potom vizantijska baza 1048, a onda ga okupiraju Normani. Na ovim prostorima razni su narodi živeli u miru jedni pored drugih. Jevreji dolaze u 15. veku, Albanci u 17. veku. Trikariko je bio poznat i kao sedište visokog plemstva. Ovde su svoj uticaj imale mnoge aristokratske familije, a bilo je i sedište episkopije.

Trikariko - panorama                                                                          Trikariko - ulica                                                                             Maske iz Trikarika                                              Baka Roza 

O prisustvu različitih civilizacija postoje brojna svedočanstva izneta na svetlost dana i iz arheoloških iskopina, ali i onih vidljivih na tlu. Trikariko je gnezdo i dragocenog nematerijalnog umetničkog blaga, među kojem se ističe i narodno pevanje. Čuvena je krava „podolika“ i njeno meso, kao i sirevi od njenog mleka.

I Trikariko je odao počast samitu G20 i tako lansirao turizam (nakon otvaranja Italije za kretanje turista) izložbom fotografija, kao svedočanstvom kako se živelo posle Drugog svetskog rata u tom delu Lukanije. Upoznali smo neobične ljude Trikanika, zaljubljenike u svoje tlo, u svoje korene, oni se tamo vraćaju ili ostaju zauvek bez pomeranja. Njihov je životni moto - „ništa bez svog kraja“. To su entuzijasti koji su nekad po izboru ili poslom otišli u svet, ali se vratili.

Upoznali smo čoveka koji se posle više od 30 godina rada na afričkom tlu, u Nigeriji i Gani (radio je na pitanjima razvoja malih i srednjih preduzeća i na turizmu) vratio u svoje rodno mesto i organizovao mini hotelsku strukturu. Pričao nam je o svojim poznanstvima, dok smo razgledali nameštaj donet iz daleke Gane. Imali smo želju da zaplešemo sa bakom Rozom, starom 86 godina. Ona je više je tri decenije kuvarica u istoj restoranskoj strukturi. Igra kao da joj je 30, i srećna je što može da pravi svoju omiljenu pastu i speijalitet „kruski“. To je pržena paprika, ali krokante, crvena duguljasta, koja se razmrvi po pasti.

Trikariko ima i jednu retku dragocenost – tamo se nalazi sedište Evropske Federacije karnevala, sa antropološkim maskama koje predstavljaju put „transumance“ (migracije goveda) i fertilitet, kretanje bikova i krava. Personifikuje ih čovek obučen u crno sa malo crvenih trakica („udvaranje bika“). Sa druge strane, šešir širokog obeda simbolizuje kravu. Pažnju privlače kostimi jarkih boja, sa trakama koje sežu duž nogu. Taj ritual videli su i stanovnici nekih zemalja bivše Jugoslavije na svojim karnevalima ili svetkovinama.

Biser ovog gradića jeste i crkva u zamku „Sveta Kjara“ sa kapelom koja ima kip Hrista na krstu. U crkvi se mogu videti remek – dela slikarstva iz 12. veka. Ovde je bilo sedište reda sestara Klarise. Savršenstvo je postignuto u fresknom slikarstvu, reč je o dragocenom ciklusu Pjetra Antonija Fera iz 1611, godine. Svaka freska nosi potpis, kao neka vrsta posvete.

U povodu skupa G20 postavljena je u Normanskom dvorcu izložba čuvenog fotografa Arturo Zavatinija, sina čuvenog reditelja i pisca Ćezare Zavatinija. Aturo je rođen u pokrajini Emilija Romanja 1930. Godine 1952. stiže u region Bazilikata i bira Trikariko za objekat svojih fotografija kojima je konstruisao sentiment juga Italije. Tako je ovaj gradić postao izuzetno važno mesto, kao svedočanstvo odakle se posmatrala civilizacija zemljoradnika i njihov svakodnevni život. Zavatini je umetnik poznat i kao filmski operator i direktor fotografije za mnoge filmove. Radio je sa najslavnijim italijanskim rediteljima De Sikom i Felinijem, kao i sa svojim ocem, koji se takođe zvao Ćezare.

                                                         Tekst i fotografije: Milica Ostojić (Rim)

                                                                                                           jun 2021.